Božić kroz ružičasti monokl gospodina Dajsona

Ej, ljudi, pa tu sam! Gužva, akcija, Božić, a nisam vam se ni pohvalila da sam od onog poslednjeg magacionerskog iskustva prodavačice šešira i lutajuće butikašice avanzovala na mesto bjuti advajzerke. Aha, kažite, kakav skok! Dobila sam svoj štand na odeljenju kozmetike, lep, čist, svetlucav! Samo moja tezga gde prodajem pomadice i kreme, smeškam se i prskam parfeme. Banja! Prvi put u životu dobila sam i radnu uniformu.

Kao i svaka uniforma, krajnje je nepraktična i glupavo skrojena, ali bar ne moram da razmišljam šta da obučem na posao. Ispostavlja se da je manjak slobode izbora zaista ponekad oslobađajući, posebno kad rano ujutru ne stojiš ispred gomile odeće i konstatuješ da (opet) nemaš šta da obučeš. Bela majica zatvorena do grla od „prijatne“ sintetike mi je već drugog dana oslobodila i osip po vratu, te sam ubrzo svoj garderober obogatila delom odeće koji sam uspešno izbegavala još od pionirskih dana – belom košuljom! Samo mi kapa i marama fale, jer imam i teget donji deo uniforme koji, doduše, nije plisiran i nažalost nema onih zanosnih falti koje ističu i svaku faltu na bucmastom telu male pionirke, ali izbor boja definitivno baca u dane školskih priredbi, horskih nastupa i prepirki zašto mora baš bela košulja i zašto svi moramo da nosimo isto! Kako sam samo prezirala i one bele najlonke od kojih me je sve peckalo i svrbuckalo! Koliko sam iscenirano dramila pred svaki nastup da nemam pojma gde mi je „uniforma“ , da mi je plava košulja za svo čudo baš pri ruci i da nije u redu da opet dobijem alergiju na mrtvačkobelogrozne najlonke. Sva sreća moji roditelji su uvek padali na moje drame, bar sam ja to tako doživljavala, odmahivali glavom u stilu obuci šta želiš i iz ove perspektive gledano možda čak bili i ponosni na svog malog bundžiju alergičnog na uniformisanost. A gde je sad bundžija kad ga uniformišu? Perspektiva, ljudi, percepcija promenjena! U Kanadi je sve drugačije, sećate se! Ovog puta u pionirskim bojama sam na novom kontinetnu ja drugačije odevena od svih drugih oko sebe! Uniforma je ovog puta upravo ono što me izdvaja od saradnika, ona je autentična i samo moja! Pogled na stvar obrnut! I stojim ja tako u svojoj beloj košuljici i teget pantalonama u ponosnom stavu uvučenog stomaka i osim gorepomenutih kozmetičkih preparata prodajem i neverovatno dostignuće u sferi tehnologije i dizajna – Dajson fen za kosu. Ukratko – lagan, snažan, nema-šta-ne-ume fen za čitavih 500 kanadskih dolara.

Čudo jedno! Još jedna čarolija Dajsona je što imamo proviziju od 3% na svaki prodati primerak, te to donosi i potpuno novi pogled novih miroljubivih koleginica sa okolnih štandova ka novopridošloj Ej-en-ej koja se već prvog dana kao prava pionirka istakla, al ne samo po uniformi, već i po svom neverovatnom iskustvu u „utapanju robe“ i u prvih 15 minuta rada na novom štandu otpremila dotičnog spektakularnog gospodina Dajsona. I tu se otvorio novi problem male bucmaste pionirke koja je ceo život pokušavala da se skloni iz socijalističkih zavrzlama državne službe i o aferama iz tih slojeva slušala samo u pričama svojih prijatelja. I umesto da je pionirka Ana naučila nešto iz tih priča, pa obučila i Ej-en-ej kako da se ponaša u sličnom kolektivu, ona se upustila (opet) u učenje na sopstvenim greškama. Dakle, šta je En-ej-ej monokl gospodina Dajsona prvo prikazao: to što tebi provizija nije najvažnija i što planiraš od nje da počastiš sebe i drugare, nije normalno! Čak i ako je tako, to drugi ne treba da znaju, posebno zbog toga što je njima postizanje provizija možda i najveće životno dostignuće. Dakle, čak i ako te ne zanima da se biješ oko dotičnog gospodina D, pravi se da ti je bar malo krivo što ga je neko drugi prodao tebi ispred nosa. Ej, ipak je to 15$ po gospodinu. Pa ti sad vidi! Mada, ako se ne raduješ enormnom uspehu pojedinca na ostvarenoj prodaji, sa sve podvriskivanjem Ouuuu hani aj em so hepi for ju! Grejt džob! znači da nemaš poštovanja prema njihovom neverovatnom poduhvatu. Setila sam se tako onoga što je trebalo da se setim već prvog dana svog bjutiadvajzerskog posla, a to je priča mog druga iz državne službe koji mi je prepričavao doživljaje iz kolektiva, a ja se čudom čudila -  Jao, maco-mico-srce-draga pa svaka ti čast kako si otkucala taj dopis! Ma, mico, nije to ništa, to može svako! A ne, maco, pa ti to kad otkucaš, pa to je remek-delo! E, da sam se setila Mice i Mace odmah, ne bih došla u situaciju da se jedna mala Sviti Mica derinja na mene jer sam joj zaboga postavila pitanje u vezi sa njenom prodajom gospodina D! I ne bih dozvolila da dotična majušna (u svakom smislu te reči) osoba napravi od mene, velike pionirke, preneraženu debitantkinju koja se zbog stranog jezika državne službenice oseća kao kada joj je jednom prilikom rečeno od jedne isto tako sitne (državne) dušice da ne može da ide na nastup jer pravi pionir ne dovodi u pitanje belu košulju i najlon smrt čarape. A nakon izdiranja koleginice Sviti Mice sledilo je pitanje drugih Svithartica da li sam je prijavila menadžerki, što me je bacilo na tlo srednjoškolskog kokošinjca i suočavanja sa tinejdžerskim problemima među tračarama i džaftarama kada je bilo van svake pameti, a i časti, i pomisliti na obraćanje „menadžeru“, a ne rešiti verbalno prepucavanje na intelektualno dostojanstven način profesionalnih jezičara. Tako me je gospodin Dajson naučio da je školsko dvorište izgleda ponovo u opticaju i da ove oštrokondže nisu prevazišle to dvorište, već da je nekima i dalje vrhunac uspeha da nadlaju druge.  Moje nadlajavanje je izgleda ostalo u nekom drugom dvorištu, te od tog dana uz osmeh ubacih i Hani-dir-sviti u vokabular i zahvalih se gospodinu Dajsonu na nauku.

Ružičasti monokl gospodina Dajsona  mi je tih dana često ukazivao na detalje sveta oko sebe. Pošto su većinom kupci skupocenog fena muškarci koji su nesebično odlučili da svoje lepše polovine obraduju uvođenjem gospodina Dajsona u svoj dom, pokazao mi je i kakvi su kanadski džentlmeni, koji su mudri, pa su unošenjem ove Sotonine naprave, kako bi je sigurno moja baba Marija nazvala, odlučili da unesu i mir u svoju kuću, tako što će ispunivši san svoje gospođe (ili gospođice) obezbediti sebi i dizanje dosta manje buke od strane svoje nezadovoljne drage, a pri tom ispasti baje jer im nisu kupili za Božić starijeg brata gospodina Dajsona – usisivač koji bi zasigurno dizao i buku i prašinu. Iako bi neki naši balkanci dotične muškarce nazvali sisama, ja ipak kažem mudri su oni. Druga strana džentlmenstva se oslikavala opet u omiljenom ambijentu magacina. Pošto se prodaja svakog dana sve više zahuktavala, zafalilo u jednom trenutku fenova, te mi je objašnjeno da moram po nove egzemplare u magacin i to uz pratnju obezbeđenja. Kažem vam, gospodin Dajson je faca! I tako u magacinu natovariše na ona kolica što se guraju 10 fenova i kaže meni mladi magacioner Vrati, molim te, kolica čim ih isprazniš. Ja da istovarim kutije? U beloj košuljici s kragnicom? O, da, pionirke ovde mogu sve, kao na radnoj akciji, svi kopaju, nema diskriminacije, svi imamo jednaka prava! I tako idem ja, guram kolica pod pratnjom dvadesetogodišnjeg pripadnika obezbeđenja koji ni vrata da otvori ni lift da pozove jer njegovo je da prati uniformisano lice, a ne da mu pomaže. Nema našeg ortaka iz obezbedženja koji neče, bre, da dozvoli da žena gura teško, kako, tebra, pa nije on miš da ona ima jače mišiće od njegovih koje dižu 100 kila iz benča! I tako maniri nula, brate! E, moj gospodine Dajson, a da ste videli vi sve one mišićave face iz mog kraja kako ponosno nose kese svojih majki i devojka! To su bre džentlmeni!

Umeo je u ovom periodu gospodin D da prouzrokuje i partnerske drame tipa Jaooo, pa dragi tako je skup, ne dolazi u obzir da mi ga kupiš, ma šta će mi on, ma nemoj da ti je na pamet palo, hajde idemo, idemo! Ali eto dragog za par dana, došao po svoj monokl koji će možda i njemu promeniti pogled na njegovu Svithart. Možda je u Kanadi sve drugačije, ali ženske fore su izgleda svugde iste!

Došla je tako i jedna tinejdžerka sa svojim ocem sva uzbuđena da kupi poklon za majku, a onda ju je usplahireno pozvala da ne izabere pogrešnu boju. Nakon postavljanja pitanja punog radosti dobila je ledenicu u čelo –baš me briga koje boje je fen, sve jedno, samo ga kupite. A monokl mi je u tom trenutku bacio pred oči sliku moje majke koja ushićeno stoji sa pismom koje je njena pionirka uredno napisala za Deda Mraza sa željom da dobije krevet za lutku - Nadam se da si napisala i boju, boja je važna, dušo! Boja je važna, dušo, ti kupuješ mami poklon, izaberi boju, nije sve jedno! Leptirići su opet zaigrali oko njenog lica. Poslednji Dajson je otišao u dom jedne penzionerke koja prosto mora da ima tu preslatku spravu sa rupom u sredini! Mora da su i ovde penzioneri dobili 5000 dinara pred Novu Godinu, pa se opustili.

I tako je s odlaskom poslednjeg ružišastog monokla lagano prolazio i moj prvi kanadski božić, a već 26. su Sneške Beliće, Deda Mrazove i pingvine po rafovima u prodavnicama zamenila srca, roze medvedići i razni ukrasi sa natipisima ljubavi. A Nova Godina? Šta je s njom? Kao i u drugim nepionirskim zemljama, doći će i proći će, jer ta naša najluđa noć i nije tako luda, ne iščekuje se s nestrpljenjem sve što ona donosi, ne organizuju se ogromne euforične žurke. Ipak, donose se novogodišnje odluke i planiraju se veliki poduhvati, pa sam i ja odlučila važne stvari: da dobro zapamtim sve ono što sam kroz monokl gospodina Dajsona videla, da se setim svega što sam ove godine naučila i o sebi i o drugima, a poželela sam i da svi budemo zdravi i zadvoljni! Na kraju sam zamaštala i jednu ludost: da neku narednu Novu Godinu dočekam na ulicama Njujorka sa nekima od vas dok konfete onako filmski padaju po nama!

                                                      Srećna vam nova godina!

                                                            

„Иако свуда сија исто сунце, терен се ипак разликује“

Imala sam 14 godina kada sam pitala svoje roditelje da me posavetuju koju srednju školu da upišem. Kao iz topa moja majka ispali „idi da budeš frizerka!“ što je izazvalo kolačenje mojih očiju, a nakon toga sa izjavom „ili autoelektričar“ i misao da nešto nije u redu s mojom majkom, a bogami i ocem koji je ozbiljno u tome podržavao. Dobro, očigledno se sprdaju sa mnom, ili je ovo još jedna od njihovih čudnih vaspitnih metoda da budem samostalna, odlučna, spoznam dobre stvari. Doneću ja sama odluku – upisah tako filološku gimnaziju.

Nakon mature i dobijanja diplome u kojoj dobih zvanje „crtica“  iliti /, jedino što sam mogla je ili da radim u butiku ili da upišem fakultet. Rad u butiku u mom slučaju nije dolazio u obzir! Ne zato što je to loše raditi, nego zato što želim da studiram, želim da budem intelektualac, da istražujem, da pročitam mnogo mudrosti izrečenih „od kad je svijeta i vijeka“, želim da naučim nove jezike, nove kulture, želim da učim, da pišem, da prevodim, da širim svoje vidike, da budem slobodna, da primenim sve što su nas u filološkoj učili, a ono najvažnije je bilo da imam slobodu mišljenja i govorenja!

Fakultet je na početku bio sve osim gore navedenog. Sečenje svega što je filološka u mene usadila. Ukalupljivanje svih sloboda koje sam razvila. Suzbijanje svake novonastale ideje i mišljenja. Četiri godine mučenja i strahovite borbe i za sebe i za svoja prava i slobode. Četiri godine tapkanja u mestu zbog kako svoje, tako i tuđe tvrdoglavosti.  A da ipak ti potražiš neki posao u butiku, često sam sebi govorila u tom periodu, često su me hvatale misli da je možda moja majka bila u pravu i da bih kao frizerka ili autoelektričar možda bila mnogo srećnija i slobodnija! Ali, drugi blizanac bi odmah lupao šamare ovom prvom koji često teži da se preda, odustane, ide linijom manjeg otpora, i šutirajući ga nogom u dupe, izbacivao ga iz moje glave i uzimao primat pobunjenika, borca, revolucionara, sanjara, ludaka!

Zahvaljujući njemu i nekim dobrim ljudima koji su u sebi imali sličnog čovečuljka, ubrzo sam misli o alternativnim zanimanjima izbacila iz glave, jer su se zvezde poklopile i moji rezultati su konačno imali uspeha! I tako sam jednog dana počela da radim na stranom univerzitetu gde su mi „šefovi“ dali punu slobodu i razvijali moju kreativnos i gde sam mogla sve svoje snove da spovedem u delo. I tako sam jednog dana i doktorirala, što iskreno rečeno nikad nisam planirala, ali su me neki slični „pobunjenici“ motivisali i pomagali s vremena na vreme da ponovo išutiram onog blizanca „odustavača“.

Odlučila sam nakon iskustva van Srbije da se vratim u svoj grad i da živim tamo. Opet su se zvezde poklopile i čekao me je divan posao na kom sam radila sa veselim i pozitivnim ljudima, učila ih našem jeziku i svemu lepom što imamo. Stari prijatelji su bili tu, neki su se zbog okolnosti života (idiota) pritajili, neki postali upravo oni što je nedostajalo, a neki novi su se pojavili i ostali. Blizanac pobunjenik se povukao, da odmori malo, a onaj drugi je krenuo da se baškari i uživa u miru i sve većoj kolotečini.

Ko se probudio, znate i sami! Evo me tu gde jesam. I zašto sam odlučila da pišem ovu dosadnjikavu radnu biografiju? Zato što moram da vam kažem da je moja baba Marija bila apsolutno u pravu kad je govorila da od sudbine ne možeš pobeći.

Ej-en-ej je dobila prvi kanadski posao! Jeeeej! Kanadsko iskustvo i rad u velikoj kompaniji! A šta Ej-en-ej radi? Da, da, dame i gospodo, prijatelji i rodbino, ona je konačno butikašica! Ta ta ra raaaaa! Sa 19 godina nije dolazilo u obzir, ali skoro 19 godina kasnije, eto nje u tržnom centru za kasom How can I help you? I tako već skoro mesec dana, zbog čega nije dugo mogla da se javi, da napiše nešto, skupljala je utiske i svađala se sa Anom šta da vam napiše: kako joj je? Posebno onima što će reći, eto, ludača, otišla je da bi radila u butiku i to sa svojim doktoratom, pa posao je ovde imala, pa i svoj stan, pa svi prijatelji, pa je oca ostavila ovde, pa zaista mi nije jasno! Verujem da mnogima ni posle ovog pisanija neće biti jasno, ali šta da vam radim, život sa „revolucionarom“ i „odustavačem“ nije lak!

Elem, trećeg dana na mom novom radnom mestu, staviše oni mene u magacin na spratu gde je donji veš (taj tržni centar je inače kao nekadašnje naše robne kuće). Magacin je mala soba 3 sa 3 bez prozora sa kutijama punim robe koju treba raspakovati. Kažem ja sebi, ok, ovo nije bio dogovor, ja treba da radim sa mušterijama, ali nema veze sigurno će biti sat-dva pa odoh ja na svoj sprat. Ne lezi vraže, provedoh ja 7 sati u maloj sobi 3 sa 3 okružena papučama, pidžamama i gaćama.  Tog trećeg dana svog novog posla sam naučila mnogo i o poslu i o sebi. Od toga da brake the box ne znači ugazi kutiju, nego je lepo skalpelom po selotejpu raseci pa je složi, do toga kako se brzo i efikasno skida najlon sa odeće koja visi na ofingerima, kako su minijaturne tagagače upakovane u maksimalnu kesetinu, na koji ofinger se koji brushalter i kako kači, pa do toga da nisam ja stvorena za sečivo u rukama, da soba 3 sa 3 stvara osećaj anksioznosti, da ne želim da radim u magacinu, da ni jedan posao nije loš, ali da nije dobro znojiti se sa skupim puderom na licu i u tek kupljenoj lepoj majci, da nisam ja školu učila da bi me neko zatvorio u magacin, da ne govorim ja silne jezike da bih provela dan sa koleginicom koja jedva i engleski nabada, da je moja majka sigurno, ako me od nekud s neba gleda, sada očajna jer je ona htela da sam frizerka, gospođa, a ne magacionerka, da nisam ja otišla iz svoje zemlje da bih ovo radila, da ja nemam potrebe da se mučim, da mogu sutra da se vratim, da mrzim ženske gaće, da sam besna, da mi se oči pune suzama, da mi se grlo steže, da ne mogu da dišem, da me hvata anksiozni napad!

Nakon poučnog dana objasnila sam menadžeru da ja neću da ovo radim. I još par stvari, al’da ne dužim. Tog dana sam naučila da APP sistem važi svugde na svetu. Ali kod mene nije prošao ni ovde. Dan u magacinu je opet probudio „revolucionara“, onog što je gimnazija naučila da se buni, bori, digne glas. Nakon tog dana podijum je opet bio moj i ja sam bila srećna butikašica sa svojim mušterijama i sa mišlju da li je dan u magacinu namerno meni poslat po sistemu budi zadovoljan i butikom? Ili upravo signal viših sila, zvezda, sudbine ili čega god da jeste to zabavno, ali da sam ja ipak naučni radnik i da ne zaboravim na taj deo svojih ambicija? Da li je to bio šamar „revolucionaru“ da možda nije on uvek najpametniji i da je sve ovo bila možda velika greška?

Pre neki dan mi je prijatelj posao dugački mejl. Иако свуда сија исто сунце, терен се ипак разликује, reče mi on i na kraju doda Ипак си тамо тек неколико месеци, ко зна шта је још пред тобом. Prva rečenica mi odzvanja u ušima svakog dana, a druga je pokrenula nove događaje! Osim prvog čeka sa platom, dobila sam poziv za intervju za posao u banci, kao i mogućnost prelaska na drugu poziciju u robnoj kući. 

Ipak je, dragi moji prijatelji, ovo tek 4 mesec Ej-en-ej na novom terenu, morala bi da ima malo više strpljenja. Probaću da joj objasnim to. A možda i da nalupam par šamara jednom od blizanaca. Samo da odlučim ovog puta kom. 

Vremeplov

Nisam vam rekla da mi je stigao najnoviji model vremenske mašine?  Ma, iznenada pre par nedelja na kućnu adresu. Ništa nisam morala da platim. Kaže isporučilac probni period mesec dana, ako nisam zadovoljna mogu da je vratim. Nemam pojma otkud se stvorila i ko je zvao tu grdosiju, ali za sad se dobro snalazim. Jedino što je malo svojeglava i ne da mi da je kontrolišem, nego me baca tamo-vamo kako njoj dune. Naravno da nisam proučila uputstvo, ko još to radi! Kao čitate uputstvo za novi mobilni? Kao ne tapkate besomučno po meniju istražujući najnovije mogućnosti svoje mašine? Pa da, tako i ja! Samo što nikako da naiđem na ikonicu za budućnost. Za sad me iz nekog razloga vodi samo u prošle, pomalo i zaboravljene dane.

Beograd, poslednja godina prošlog veka. Crvena Zastava 101, iliti Zmajko. U kolima smo nas dve, idemo na svirku drugara kolege s fakulteta. Iz centra grada i milion kafića, gunđajući u koju nedođiju smo se uputile, stižemo na kraj blokova u nešto što liči na lokalni bircuz, zadimljen, mračan, pivo se pije iz flaše,  svi smo zbijeni za plastičnim stolovima, nova lica jedva razaznajem kroz dim, trudim se da zapamtim glasove. Svirka odlična, neka ludačka energija tih, tada dvadesetipar godina starih mladića. Nakon te večeri nailazi jedan od najlepših perioda. Neverovatni momci, predobra druženja, muzika, pevanja do zore, žurke, okupljanja. Bilo je najvažnije naći se u tekstu, pevati iz dubine stomaka, pričati puno, misliti malo. Vreme puno neke neopisive sreće i zadovoljstva. Par godina sreće koju je u vatreno crveno bojila košulja jednog od njih, u morsko plavetnilo oči drugog, u trava zelenu dukserica trećeg.

Zuuuuum! Godina je devedesetprva, u kabini žičare sam sa ujakom, ujnom i braćom od ujaka. Oluja je počela, struja je nestala, kabina se ljulja, a mi smo na sred planine u blizini Sofije. Moj brat ima najzarazniji smeh na svetu! Baš u trenutku udara groma počinje da se smeje. Ne znam da li se kabina ljulja od našeg zacenjivanja ili od vetra. Ne bojimo se. Suviše smo blesavi da bismo se plašili. Zuuuuum! Januar je, dok smo veselo đuskale u KSTu pao je sneg. Krcka pod nogama, na putu do kuće se čuje samo ona tišina grada pod snegom. I naše urlanje Ne volim januuuuaaar i beeele zimske vragoveeee...više ne prolazim ulicom Dositeeeejevom. Nije nas briga što kasnimo kući, što će nju opet kazniti roditelji, što smo mokre. Briga nas samo za njih dvojicu i kad ćemo ih opet videti. Obrazi se rumene od zime, iz usta uz svaki ton izlazi i para, skakućemo niz Dositejevu i ceo svet je naš! Zvrrrrrrrrrrrrrr! Usisavanje uz đuskanje u stilu Fredija Mejkrujija i smejanja prethodnog vikenda sa novim drugarima s faksa prekida telefon. Fiksni, narandzasti, EI Niš. Ona ima rak. Ona ima 23 godine. Ona je zaljubljena, ona je srećna, ona je puna planova, ona je duhovita, ona je...mrtva. Ding – dong- ding- dong! Vozim bicikl kroz Branderburšku kapiju. April je, a ja sam u Berlinu. Nalazim se s njim i odlazimo na kanal. Svet je moj, viza više nema, slobodna sam! Ciiing! Živeliiiii!

Ne, nisam još počela da radim. I nisam uplašena, nisam ni u panici, a nisam ni nesrećna. Posao za prvu pomoć sam našla, al (naravno) čekam da mi jave kad da dođem da prodajem tašne i šešire. Da budem veseli šeširdžija. I da od toga sasvim pristojno živim. Bar dok ne dođe zec i dovede me s druge strane ogledala! Heheh! A upoznala sam ovde u međuvremenu i  par starosedelačkih imigranata iz Srbije. Neki od njih su me pitali šta mi je uopšte palo na pamet da dođem ovde, eeej, iz Srbije, iz Evrope, oooovde! Eto, oni su tu 20 godina i sutra bi se vratili! Aaaaa, pa ne možemo, čekamo penzijum, mila, ne možemo sad. A išla sam i na test iz prevođenja da bih postala zvanični prevodilac za Imigracionu službu. Slušajte me dobro, kažem svima i ovde -  ja više ne mogu i ne želim i nemam nerava da polažem ispite i da me testiraju i da dokazujem nekome nešto! Ja, bre od 1997. polažem ispite! Skoro 20 godina pokazujem i dokazujem. Dosta je! Dosta je! Gotovo je!

Vrrrrr vrrrr vrrrrrr! Gotov je! Gotov je! Dosta je! Pištaljke u ustima, crno beli transparenti s pesnicama, grupna histerija, energija mase, bunt! Još jedno gutanje suzavca, bežanje kroz haustore proučavane godinama, neka nadljudska smelost! I konačno sloboda! I konačno ne idem više nigde! Beograd je svet! Euforija, bager, dim. Dim. Dim.Dim. Piiip piiiip piiiiip! Šta je sad? Otkud ovaj dim! ’Bem ti ovaj vremeplov! Izgore mi proja, ovde, u Torontu, ovog 5. oktobra 2016.

Kraj prve sezone

Kraj letnje sezone. Prvi dan jeseni! Iako se, kažu, ovde leto završava onog vikenda kad slavimo Praznik rada, onaj pomereni Prvi maj. Ali, ne, nije kod nas pomeren i početak jeseni, nego tako, ljudi ubedili sebe da se tad leto završava. A gde to kod nas, pitate se. Da, to se takođe pomerilo. Prisvojne zamenice su promenile odnos. Tako je kod nas kod mene dobilo novo značenje jer se i mesto mog stalnog boravka pomerilo onog dana kad je njulendedimigrant dobio PRC! Ne budite bezobrazni! PRC nije ono što je vaš mozak pomislio. PRC je kod nas lična karta, iliti Permanent Resident Card. Prema tome, od kad smo dobili PRC kod nas je postalo u Kanadi. Oni zainteresovani za promenu vaš u naš će se sigurno pitati koliko je ta procedura trajala – mesec i po dana. I što je sad taj PRC važan? E zato što kao njulendedimigrant ne možete ponovo da uđete u Kanadu ako je pod tim statusom napustite, a PRC vam dozvoljava da ulazite i izlazite kad god, koliko god. Uđeš, izađeš, uđeš, izađeš – PRC je to!

Nego, da se vratim ja na ovu našu jesen s početka. Sedimo tako na omiljenoj plaži tokom aeromitinga za Praznik rada i čujem razgovor grupe ljudi iza sebe (u slobodnom prevodu) jaaaao, poslednji vikend leta, jaaaao počinje jesen, eto i poslednji vikend na plaži, a sad će i minus beskonačno, jaaao, jaooo! Pa, stvarno jaaaaooooo! Uspaničeno zamuckujem pa nininisuuu valjda i godišnja doba popopomerena? Jeste da nas svi poslodavci ubeđuju da je ovde sve totalno drugačije i da moramo da stičemo kanadsko iskustvo, ali da li je moguće da ne znaju kad počinje koje godišnja doba! Šta su bre ove učili u školi! Zum! Povratak na osnovnoškolsku materiju i još jednu od noćnih mora ej-en-ej pi-i-ti-ar-ou-vi – Ana, reci nam kad počinju godišnja doba! Ali, zaštooo je tooo važnooooo?! Pita se šestoilisedmogodišnja Ej-en-ej. Eto, vidiš sad zašto je to važno! Opet ti je ova zemlja pokazala zašto je naš, tj. vaš školski sistem najbolji na svetu! Da, prijatelji moji, roditelji sve one prslatke dečice koja su krenula 1.septembra u školu i po čijim slikama na Fejsu mi izgleda da ste vi bili uzbuđeniji od njih, iako znate koja hrpa gluposti ih čeka, ali ipak oni, rekla bih, osećaju da to i nije baš tako divno mesto za njihov otvoren um i nedirnuto srce, pa su na tim fotografijama većinom u nekom atipično ukočenom položaju sa stisnutim izrazom lica. A, to se stiiiiideee! Izvinjavam se, izgleda nisam shvatila.  Iako i vi u dubini svoje roditeljske duše ipak znate da će ih tamo učiti gomilu gluposti, ne brinite, bar će znati kad počinje koje godišnje doba i koji se radovi na polju obavljaju u jesen! Ipak te škola ima smisla! Eto mi ga sad, PRC!

Elem, leto u Torontu je bilo idealno godišnje doba za dolazak u ovu hladnu zemlju surove klime gde grtalica radi bez prestanka. Bar takva slika o njoj živi u očima svih stanovnika toplih, južnih zemalja. Međutim, ljudi moji, u životu se više nisam skuvala nego ova dva letnja meseca ovde! Visoke temperature od oko 32-35 stepeni celzujusa plus vlaga koja diže osećaj toplote do 45 stepeni. Dobro, osim na ulici, ovu temperaturu zaista nigde ne osećate, jer je sve klimatizovano, od metroa, autobusa, nekih tramvaja, stanovi imaju centralne klime ako su noviji, stariji obično imaju montažne, ali ne split sisteme kao kod nas nego, one starinske koje se kače na prozor. E, da prozori! (Što skačem s teme na temu, kao veverica ispred naše zgrade) To je tek posebna priča. Ogromna prozorska okna i stakla preko celih zidova, a deo koji možete da otvorite je veličine šaltera. Onog, levo - desno, pauza, fali ti jedan papir! (Mogla bih sad da skočim i na temu FTJP, ali previše će biti, podseti me da ti i to jednom ispričam). A zašto? Ne znam, logično objašnjenje mi još uvek niko nije dao. Srećom imamo vrata od terase u dnevnoj sobi. Tako su ti prozori još jedna od stvari na koju se navikavamo, još jedno kanadsko iskustvo. Ehej! Vidi ovo! Ha! Kadar na zgradi preko puta: komšinica pere prozore! Jao, kao kod kuće! Sredovečna gospođa se penje na merdevine s krpom u ruci i...opaaa! Pa, ona je u vešu! Mah levo, mah desno, žustri spust da se opere krpa, sledeća na svifer (iliti portviš ili partviš ili kako god se to kod vas kaže) pa udri po prozoru pored, koji se naravno ne otvara. Mah levo, mah desno, zum gore, zum dole, ma ova mora da je naša! Nema mnogo ljudi tu tehniku u negližeu! Ma, baš je naša, hajde ne budali, piši dalje! A u tom trenutku – fljuuuuus! Lavor sa vodom od prljavih prozora se u pokretu ljuljaške pljuska po terasi. Curi kroz otvor naravno, ali to je da se i komšija ispod seti da opere prozore, nego šta, prljavac jedan! Sezonsko pranje! Metlom se ostatak vode isteruje sa terase, rukom se briše čelo i komšinica ulazi u stan. A ja otvaram kladionicu: da li je naše gore list, ili nam je neko skinuo pokrete? Ajmo, narode, postavljamo kvote!

Kadar vraćamo na leto. Juriti kulturno-istorijske znamenitosti u Severnoj Americi nije potrebno, nema ih baš nešto. Ali ono čega ima je priroda i nju treba juriti. Te smo to i radili ovih letnjih meseci. A da, posetili smo i dva nazovimo kulturno-istorijsko-kulinarska događaja, oba doduše u prirodi. Jedan je bio Paw festival Indijanaca u obližnjem gradiću. Najavljivan kao etno-festival u rezervatu sa prezentacijom običaja, hrane, muzike i plesa, zvučao je vrlo zanimljivo. Muzike i plesa je bilo. Atnosfera krajnje opuštena, ljudi tupkaju nožicama u ritmu tam tama, skakuću okolo, veselo. Ostalo je sve bilo autentičnije u Knez-Mihajlovoj kod onih Indijanaca što su iz godine u godinu svirali Kondorov let. A onda i oni nekud odleteli. Ili su se asimilovali i sad đuskaju Moravac po svadbama novih rođaka. Nisam nikad saznala. 

Drugi je bio Rib Fest iliti festival rebaraca. Ime je obećavalo, a nije ni razočaralo! Rebarca vrhunska! Međutim, jedan, brojem i slovima 1 štand sa pivom. Hm...ne točenim...u limenkama...ne dobro...Ok, velika bina sa muzičarima koji sviraju odlično, tribjut bendovi i oni svašta svirači, ali zvuče odlično. S druge strane publika. Sedi. Da, dobro ste pročitali, sedi na plastičnim stolicama i gleda, da - g l e d a rok svirku! Čak i stari roker sa svom rokerskom opremom od kožnih pantalona, čizama, marame, verovatno i Harlija na parkingu. Pomislila sam, ovo je čudnije od nekih koncerata u Češkoj za čiju sam publiku mislila da je najmrtvija. Ovi su za sad šampioni! Sledeće veče su najavljivali AC/DC tribjut bend. Nismo otišli. Nije nam se sedelo. 
Kad smo stigli ovde, začudilo me je što većina drugara ostaje leti u Torontu. Zašto? Najzad je toplo, neki su mi rekli, dok drugi kažu da obožavaju leto u Torontu jer tada grad ispoljava sav svoj kapacitet lepote i provoda. I jeste tako. Veliki broj ljudi leti ipak ode iz grada, studenti većinom nisu tu, te nema ni preterane gužve. A šta sve grad pruža – sve što vam padne na pamet! Već u prvih par dana Marija, Ugijeva drugarica iz Beograda koja je ovde par godina, nas je odvela na ostrvo. Do njega se stiže metroom do železničke stanice u centru, pa onda trajektom petnaestak minuta (od našeg stana jedno 45 minuta ukupno). 

Eh, to je bila ljubav na prvi pogled! Vožnja trajektom po jezeru koje više liči na more, a zatim dolazak na Ward`s Island (to je ovaj deo levo, gde ide levi brodić).  Na tom delu se nalaze kućice u kojima neki žive, a neki ih koriste kao vikendice. A one su kao iz bajke!

Svaka ima neki svoj stil i izgleda kao da ulazite iz priče u priču. Sve imaju velika dvorišta i prosto odišu opuštenošću i uživanjem. Na tom delu ostrva je i velika plaža, ali dan je bio oblačan i tmuran te smo nastavili šetnju ka Centralnom ostrvu. Centralno ostrvo je više za porodice koje dolaze iz grada na izlet, tamo je veliki luna park, farma sa životinjama, velika plaža koja je obično puna porodica sa decom i ogromni parkovi za piknik i odmaranje. Sve je lepo sređeno, uredne fontane, cvetni aranžmani, ništa počupano i polomljeno. Bilo je ostavljenog đubreta, ali s obzirom na šarenolikost posetilaca ostrva iz raznih kultura i delova sveta, prosto mi je bilo fascinantno da je sve tako uredno. Pitala sam se, da je neko seo na naslon klupe ili se popeo na sto, da li bi i ostali to uradili? Koliko je potrebno da se napravi nered, da se slomi par klupa, išara nekoliko stolova, urežu parole na drvenim stolicama? Ili možda ti isti doseljenici noću dolaze na ostrvo, čiste, farbaju i sade, pa je to jedan veliki začarani krug? Ostaje mi misterija za sad.

Pošto su i na ostrvu razdaljine poprilično velike, posle prepešačenih kilometara i kilometara, poslednji deo ostrva smo ostavili za drugi dan.

Treći deo ostrva otkrio nam je par dana nakon prve posete Dušan jer je tamo „najlepša, najčistija i najopuštenija plaža“ kako je rekao. Plaža Hanlan`s Point (skroz desno) je postala naše omiljeno mesto za kuliranje i uživanje u letu. Duga, peščana, sa čistom prozirnom vodom, okićena plavom zastavicom podeljena je na regularni deo i na deo gde možete da budete obučeni, ali i nudista, gde možete da pijete pivo koje ste poneli, a da ga ne uvijate u papir, gde je LGBT i strejt populacija na istom mestu, gde su ljudi svih generacija zajedno, mesto koje mi je u prvih pet minuta priraslo za srce kao oaza beskonačne slobode. Možete tu videti i doživeti svašta, a da li će vam se svideti i biti vam prijatno, zavisi od vaše otvorenosti i prihvatanja različitosti. To mesto je po mom mišljenju odraz kanadskih principa. A ako vam se ne sviđa, i u tom slučaju imate mogućnost izbora i slobode - pravac plaža na Centralnom ili Vardovom ostrvu, gde je sve, što bi kod vas rekli, normalno.

Osim ove plaže koja je postala jedno od naših omiljenih mesta u gradu, moja drugarica iz gimnazije, Kaća i njen muž Pit su nam otkrili još jedno prelepo mesto na jezeru. Deo grada u kojem oni žive, Bičiz, nalazi se na istočnom delu i nekada je bilo mesto gde su stanovnici Toronta imali vikendice. Danas jako podseća na Dedinje ili Senjak, na brdašcu je sa prelepim vilama u prirodi. A dole – jezero i plaža! Pit je s nama podelio i svoje omiljeno mesto za meditiranje – brdo sa mekanom mahovinom ispod fabrike za prečišćavanje vode, koja izgleda više kao neki klasicistički ogroman zamak, a ne postrojenje ispod kojeg se pruža prelep pogled na jezero i jedrilice. Predivno mesto i još divniji drugari!

Prvo leto u Torontu je ostavilo više utisak nekog velikog grada na moru nego mesta koje će uskoro da okuje strašna zima i neće ga pustiti do maja. Oni stari imigranti obično prokomentarišu da je baš lepo što nam je prvi utisak Toronta takav, nasmeše se pomalo cinično i kažu pitaćemo vas za par nedelja. A ja kažem, pa zar za par nedelja ne počinje ono prelepo menjanje boja lišća, kad je sve čarobno i neverovatno šareno? Zar ne počinje novo godišnje doba? Pa Noć veštica i maskenbal i bundeve i miris cimeta iz kafića! Zar nije divno što se sve menja, što dolaze nove boje, nove avanture i nova otkrića! I tako ostanem ja sa tupavim osmehom (tipa ovog na slici), dok me ti iskusni imigranti kiselo gledaju.

Po tom osmehu prepoznate njulendedimigranta...

...ili onog ludog optimističnog blizanca.

Ma nek` ste vi meni živi i zdravi!

I dok smo i mi i vi strpljivo čekali, evo šta se danas munjevitom brzinom desilo.

Dobre vesti dolaze telefonskim pozivom od strane vesele menadžerke iz Beja s kojom je Ugi razgovarao pre skoro mesec  dana – da li ste još uvek raspoloženi da radite sa nama? Jok, ti si! Posle 30 dana čekanja i razvlačenja u roku od samo 3 sata potpisan je ugovor i Ugi je dobio prvi kanadski posao! Radiće u parfimeriji gde, kao što je i sam priželjkivao, sve miriše! Uslovi sasvim dobri za prvi posao i za pokrivanje troškova života oboje nas. Jupi! Ostvaruje mi se san da budem (očajna) domaćica! Samo još da se preselimo u neko predgrađe. Naravno da je to samo šala, jer ipak nam je potrebna još jedna, bar mala plata da živimo za početak opušteno. Svakako divne vesti!

I dok smo se nalazili sa drugarima i mojom sestrom i zetom da odemo na slavljeničku kafu, stigao je i meni odgovor sa fakulteta. Ovaj put vesti dolaze putem mejla. Sve oči su uprte u mene dok čitam mejl, a onda je usledio zvuk razočarenja iz američkih serija: oooooooou! Otkazuju konkurs za predavača i popunjavaju mesto osobljem sa fakulteta. U trenutku mi je bilo žao, ali kratko je to trajalo. Mislim da je moj surovo realni blizanac preuzeo primat i pripremio onog ludo optimističnog blizanca na loše vesti. A i hajde, bogati, pa ipak nije ovo film! Zar ste pomislili da će jedan njulendedimigrant odmah uleteti s aerodroma pravo na fakultet? E, ja jesam... U stvari, onaj ludi optimistični filmski happyend blizanac jeste. Sva sreća pa imam ovog surovo realnog u rezervi.  Svi su se u trenutku rastužili, jer su i oni blesavi romantičari, pa su već režirali da je danas taj dan kad se sve dobro skockalo, postoje one neverovatne priče, ovo će biti jedna od njih! Ali: ooooooou!

Svakako nas druga vest nije sprečila da budemo dobro raspoloženi zbog prve. I dok sam sedela u divnom društvu Dušana, Dragutina, Uglješe, sestre i zeta, shvatila sam da ne treba da budem tužna zbog posla koji nisam dobila. U međuvremenu sam dobila nešto bolje. Nove prijatelje koji su uz nas da nam pomognu i podrže nas kao da se znamo sto godina! I da se raduju sa nama, kao i da uzdahnu to filmsko oooooou! A to je mnogo važnije od bilo kojeg (ne)dobijenog posla! Ili tako bar misli onaj ludi optimistični blizanac. Onaj realistični, neka iskulira malo.

I kao što bi moj mudri otac rekao: Naše će da dođe!

I kao što bi moja pokojna majka, čiji smo rođendan danas obeležili, rekla: Ma, nek` ste vi meni živi i zdravi! :)

Strpljenje je umetnost nadanja

Između spelovanja, potrage za pivom i uživanjem u blagodetima nove zemlje, već drugi dan našeg imigrantskog života krenuli smo u još jednu, ozbiljniju, potragu – za poslom. Zato nam je ono pivo i bilo potrebno! A pre apliciranja za poslove potrebno je ipak nešto važnije od piva, nešto bez čega ne možete imati ni mobilni telefon, ni internet, ništa - račun u banci. Otvaranje računa i nije bio neki problem, čak postoje i određeni programi i privilegije za nove imigrante, pa je i račun i dobijanje platnih i kreditnih kartica išlo kao po loju.  Plus, zamislite, sami možete da birate svoj PIN! A, šta kažete! Neverovatno! Sećam se kad sam svojevremeno pitala u bankama u Beogradu za tu uslugu, gledali su me kao da sam pitala da li biste mogli da mi istranžirate ovo prase.  Elem, u prva tri dana smo imali sve, debitnu karticu odmah, a zatim i telefone i internet kod kuće. Kreditne kartice su stigle nakon 2 nedelje na kućnu adresu. Banke, naravno, sve rade da vam obezbede što bolje usluge i da vas navuku na što nepovoljnije kredite ili osiguranja, al’ tako je to svugde, pa i u zemlji u koju svakog dana stigne kontingent naših sapatnika. Prvi korak – rešen! Čak nismo ni imali želju za pivom.

Sledeći korak – kako postati fizioterapeut? (Koga ne zanima, neka pređe na naredni pasus). E, tu je želja za pivom rasla! Ukratko, prvo treba da nađete neku ordinaciju da vas prime da volontirate, pa onda da vas uzmu kao asistenta fizioterapeuta, sve to da biste sticali kanadsko iskustvo, pošto “je ovde sve mnogo drugačije”. Istovremeno šaljete diplomu Više škole na evaulaciju, pa kad vam kažu šta vam sve priznaju od ispita upisujete bridžing program na koledžu i polažete razliku ispita. Onda se prijavite za licencu da postanete fizioterapeut i ovde. Prođe tako lagano jedno 2 godine, po slobodnoj proceni, dok do toga dođete, uložite par hiljada dolara, al’ posle ste car! Plata je odlična, a posao divan, jer ovde padaju u nesvest ako imaju 8 pacijenata dnevno (naspram Ugijevih stotinak u Beogradu), plaćeni ste po satu, ne po pacijentu. Pošto smo na početku tog puta, tj. Ugi ima za par dana razgovor za volontiranje (do kog smo došli preko poznanstava, preporuka i dugih pregovora) videćemo kako sve ovo protiče u realnosti.  Za sad on strpljivo čeka.

Dok čeka tu kombinaciju, prijavio se za posao u parfimeriji u tržnom centru. Od nečega moramo kupovati to pivo dok čekamo! S druge strane, rekao je da želi bar neko vreme da radi na mestu gde sve miriše, za razliku od prethodnog, beogradskog posla, pa eto ti! Ovo je onda idealan posao! Drug koji radi u tom tržnom centu ga je odmah poslao na razgovor, rekoše mu da će se javiti za 2 nedelje. To je bilo početkom avgusta. Verovali ili ne - čekamo! Išao je još na 2 kruga razgovora u istom tržnom centru za neka druga mesta, ja pomislila da će u NASU da ga šalju! Pa sad i za to radimo šta? Da, da, dame i gospodo, čekamo! Tako je!

Poslovna realnost je zapravo takva da ovde posla uvek ima, mogli smo već prve nedelje da radimo u restoranima ili na građevini ili u fabrici i zarađujemo pristojan novac. Nismo morali. Te izabrasmo ovaj put spoznaje strpljenja.

Kako postati predavač na fakultetu? (Koga ne zanima, preskače i ovo) Izgleda – teško! Iako sve izgleda savršeno dobro, priča ne obećava mnogo. Ili sam ja skeptična? Mada sam poznata kao optimistična osoba, neki mi čak rekli svojevremeno da sam surovo realna. Dakle, pre nego što sam došla, na Univerzitetu Toronto su otvorili konkurs za predavača početnog nivoa češkog. Konkurisala, pozvali me na razgovor sa sadašnjom profesorkom koja drži predavanja u vezi sa češkim jezikom, književnošću i kulturom. Otišla i izašla kao posle nekog užasnog ispita, sa onim osećajem izgubljenog vremena, samopouzdanja svedenog na nulu i sa iskustvom banalizovanim toliko da ste zaboravili na sve svoje predavačke uspehe, objavljene metodološke članke i visoke ocene svojih studenata i pohvale kolega. Znate ono kad se zapitate a zašto ja sebi ovo priređujem i zašto dozvoljavam da mi iscrpi sve dobro iz mene neko ovakav. Izašla sam sa tog razgovora kao posle nekog velikog neuspeha. A što je najgore, nije bilo neuspeha! Bilo je samo neodređenosti. Zaključak: znate, nemate kanadsko iskustvo (?!?!? Pošto je je za predavanje češkog ono mnogo bitnije od iskustva rada i studiranja na univerzitetu u Češkoj), mi ne znamo ni da li će nama neko uopšte biti potreban. Ej, kraj avgusta, semestar počinje kroz 10 dana, a ti ne znaš da li će ti biti potrebna zamena sebe same. Ma da! Ni ja ne znam da li želim da piškim ili da kakim! Što ste otvarali konkurs onda? I znaš šta je najgore? Što i pored sretanja gomile takvih energetskih vampira, nisam naučila u svom životu da ih blokiram, da ne dozvolim da su veći od mene, da mi ne kradu snagu i da me ne teraju da tonem! E to je ono što me je najviše potreslo nakon izlaska iz zgrade fakulteta! Ne što taj posao možda neću dobiti, već to, što još nisam naučila da raznim nastavnicima OTOa, profesorima muzičkog i Terzićevim mutantima širom sveta ne dozvolim da od mene naprave onu mene iz perioda njihove tiranije, jer ja sam sad odrasla, snažna osoba, puna znanja i iskustva!

I tako u ponedeljak počinje semestar. I ja čekam strpljivo odgovor sa fakulteta. I ipak sam definitvno optimista, jer se još nadam da ću, bez obzira na sve energetske pijavice, vampire i mutante, dobiti taj posao. Ja za druge poslove još nisam konkurisala, idem korak po korak, iliti step by step, što bi rekli Nju Kids on the Blok, uuu bejbeeee!

Strpljenje je jedna od veština koju ćemo u međuvremenu ponosno dodati u svoj CV. Izgleda da je to dokaz posedovanja tog opštetraženog kanadskog iskustva. A vidite da je ono otkrivanje dobrog piva s početka imalo i te kako smisla. Tako je mnogo lakše stpljivo čekati.

Da nam živi, živi rad

Nema idealnije prilike za priču o poslu od Praznika rada, odnosno Lejbr Deja. Kakav, bre, praznik rada u septembru? O, ljudi moji! Pa, dobro se zna da je praznik rada Prvi maj! Ono - uranak, piknik, prase, lepo vreme pre podne i kiša posle podne. Šta sad Praznik rada prvog ponedeljka u septembru! Sve to odzvanja u glavi novopečenog doseljenika iz evropske zemlje, pa još i nekada socijalističke. Ma, to siguno nije isti praznik. Međutim, nije da nije. Jeste! Sela, proverila informacije koje sam sačuvala sa nekih davnih časova istorije na kojima sam, za divno čudo, bila prisutna, a onda kažu i gospodin Gugl i gospođa Vikipedija i još brojne druge stranice da nisam na času spavala - jeste sve počelo u Čikagu, SAD, jeste bilo sve to 1. maja i ko je sad tu lud! Zašto je ovaj praznik i u SAD i u Kanadi onda u septembru? Pored meni krajnje neprihvatljivih objašnjenja koje su mi gorepomenuti gospodin i gospođa nudili (da je to zato što je kraj leta, pa počinje škola, pa da se produži raspust i slične nebuloze), jedina iole prihvatljiva informacije je da se u Kanadi od 1894. ovaj praznik obeležava prvog ponedeljka u septembru, isto kao i u SAD, jer se 1. maj smatra socijalističkim i levičarskim praznikom za koji se vezuju protesti, bune i Marksistička revolucija. Dobro, ako tako kažete. Ipak, Lejbr Dej, odnosno kanadski prvi maj, jako liči na taj socijalističkomarksističkonegodovani praznik –  lepo vreme, neradan dan, parada, aero-miting, izleti, roštiljanje. Elem, nećemo diskutovati, prihvatam informaciju, stičem za posao i te kako važno kanadsko iskustvo, a ako neki istoričar koji ovo čita ima bolje objašnjenje, molim ga za isto. Ma na kraju krajeva, šta ja pametujem! Maj ili septembar, praznik je praznik i tišina tamo dole!

Ej! A, šta je s pričama o poslu?

Evo, stižu! Strpite se malo! Polako! Strpljenje i čekanje je nešto što intenzivno treniramo već mesec i po dana čekajući odgovore za posao. To, valjda, takođe spada u kanadsko iskustvo.

Pa hajde, drugari, pridružite nam se! Udahnite duboko! Zatvorite oči! Izdahnite i strpljivo sačekajte sledeći post! I, naravno, budite american excited! 

Udaaaaaah.....izdaaaaaah....uuuudaaaah.....izdaaaaah....

Two beer or not two beer

Odluka – prvo pivo u Kanadi mora biti kanadsko pivo. Konobar nam preporučuje točeni lager Moosehead. 

Stiže pivo savršene zlatne boje u čaši oznojanoj, al za razliku od mene u pozitivnom smislu oznojanoj (inače, najtoplije leto od kad mnogi pamte, sa ludačkim procentom vlage koja vas čini da se stalno znoj sa vas sliva upravo kao sa pivske čaše), kreće taj prvi osvežavajući gutlja i...ništa! Bukvalno ništa! Pivo vodica! Sećate se koliko puta ste naručili točeno pivo na neproverenim mestima i kad srknete taj prvi guc ne bude vam ni dočega osim do pljuvanja gazde ili barmena ili koga god odgovornog za razvodnjeno pivo. E, takvo je bilo prvo kanadsko pivo. E, al sad ne znaš po kome da pljuješ! Da li je pivo gorzno ili i ovde uvaljuju loše pivo neiskusnima? Kao ljubitelju piva, ovo razočaranje je bio samo impuls za dodatno istraživanje. Nema predaje! Nemoguće je da živim u zemlji lošeg piva! Tako je naša šetnja upoznavanja komšiluka dobila drugu dimenziju, novu misiju – upoznajmo pivo novog nam staništa! Izguglana je sledeća tačka naše misije – kažu da je jedan od najboljih pabova u Torontu sa nebrojano vrsta točenih piva raznih proizvođača, od Evrope, preko Amerike do Kanade. Ajd’da vidimo! Platismo (debelo) razvonjeno losoglavo pivo i znojeći se, ovaj put što od piva, što od vlage, zaustavili smo se ispred tih vrata nade! 

Volo Bar je svojim ambijentom na prvi pogled obećavao – tipičan pivski ambijent u drvetu sa gomilom točilica za šankom. Bašta opet ne oduševljava mnogo, ali ogromna tabla, kao u školi, s tim što je po ovoj ispisana malo bolja materija od one školske, nudi piva od A do Z (zapamtite slovo pod kojim se vaše izabrano pivo nalazi, te ga naručite na šanku) raznih tipova – pšenično, IPA, Ale, Stout.

 Ima nade! Nije sve izgubljeno! Samo da bude dobro. Amsterdam Cruiser –American Golden Ale nije bilo dobro. Bilo je fantastično! Sa sve onom gorčinom koja na krajevima desni razvlači vaše lice u osmeh! Sledeće, Single Hop American IPA – Mosaic (ok, redosled mi nije bio baš logičan, izvinjavam se pivopijama) osvežavajuće, letnje, što vas tera da uzviknete juhu! Radost! Nakon toga se vratio i onaj osećaj opijenosti, što od alkohola, što od vrućine, što od gorčine koja nije od Alea, već od toga što pijete pivo bez svoje beogradske pivske ekipe. Osećaj opijenosti je pojačao i vetar što je počeo da ćarlija i suši prokletu vlagu, tiho šapćući na uvo da će sve biti dobro. I da je odluka two beer or not two beer bila zaista velika hrabrost. Živeli!

Od stana do piva

Kanadsko prebivalište gospođice Pi-i-ti-ar-ov-vi je Balliol Street. E, sad, imamo jezički problem broj 2! Lako je nama ekspertima spelovati novu adresu, al kako se ona izgovara? Jedni kažu Beliol, drugi Belajla, treći Bejlio…pa sad ti budi pametan! I kome verovati? Menadžeru zgrade? Rođenoj toronćanki (ili kako se god stanovnica Toronta zvala)? Kako da znam, bre, gde živim? Šta ako se izgubim? Veliki je ovo grad. Pliz, mistr kebdrajver, sad ću da vam spelujem gde da me vozite! Eto, kad nećete da pišete normalno!

Stan nam je na 20. spratu u širem centru grada.  Pogled prelep, terasa ogromna, na vrhu zgrade bazen i sauna. Lepo je novo prebivalište. Ima i prodavnica odmah iza ćoška! Idealno! A kažu da ti je potreban auto za sve, daleko je, ništa ne možeš peške. Nemaju pojma! Treći dan, nakon blagog izlaženja iz spavamisenespavamise posledica vremenske razlike, bio je idealan za šetnju do centra i upoznavanje šireg komšiluka. Spuštali smo se ulicom Young ka jugu - puno kafića, prodavnica, restorana, živo i lepo. Prolazeći pored jednog mesta, učinilo nam se da je idealno za prvo pivo u Kanadi. Veliki pab sa lepom baštom. Ok, lepa bašta – šta to znači u novom životu. Nemojte očekivati lep ambijent beogradskih bašta u kojima sedite u stilizovanim udobnim stolicama izrađenim od kvalitetnih materijala. Lepa bašta ovde znači da je prostrana i da nije prljava. Bašte kafića su većinom sklepane od najjeftinijih stolova i stolica, čast par izuzetaka, sto se obično ljulja jer je od onog srebrnog metala što se prodaje u Maxiju za 900 dinara, stoilce se takođe ljuškaju, valjda da bi uhvatile ritam stola, napravljene od istog materijala. Jeste, drugačije je. Sve ima svoj šarm, različitost i jeste lepota ove zemlje i ne tražimo dlaku u jajetu iliti beogradsku baštu u Torontu. Nego, vratimo se pivu. 

Can you spell it, please?

Važna stvar prilikom iseljenja u Kanadu je da zapamtiš svoju novu titulu: new landed immigrant. Da, to sam ja, novi imigrant! I prvih mesec dana u svom novom životu ta titula je nešto što izgovaraš odmah posle svog imena. Dobro, tačnije nakon spelovanja svog imena! E, vidiš, to za spelovanje u uputstvima tipa šta raditi kad stupiš na tlo nema. Prevideli ljudi! Ili smatraju da je to normalno. A nama, vukovcima, u tom prvom njulendidimigrantskom trenutku života, prođe kroz glavu onaj osećaj nebuloze iz prvog susreta sa jezikom svog novog stanovišta: ej-bi-si-di-i-ef-džiiiiii i pitanje – a šta će mi ovo u životu! E, pa, nakon tridesetikusur godina, shvatiš! Uveriš se u kvalitet svog školovanja i da su bili u pravu svi oni što kažu da je naš školski sistem keva za ove na zapadu! Aj nek’ oni meni sriču svoje ime po našem! Ha! I tako, zahvaljujući mojoj teacher iz osnovne, kao zapeta puška finom mladiću na useljenjičkom pultu, nakon 12 sati leta, minimum 36 sati nespavanja, komešanja da-ne pitalica u mozgu, suzdržavanja suza i knedle u grlu i preispitivanja svoje odluke, lepo, u stavu mirno, kao pesmicu otpevaš svoje ime – ej-en-ej pi-i-ti-ar-ou-vi! On te fino pohvali, zahvali ti se i kaže Welcome to Canada! A ti, sa onim istim osmehom na licu koji si imao kad si dobio peticu iz tog besmislenog spelovanja, ponosno uzmeš sve brošure koje si dobio kao mape za njulendidimigrantsko snalaženje i kreneš ka izlazu. Ili ka ulazu? E, sad, to nas nisu u školi naučili. To ti je stav ličnog odosa prema situaciji. Sve u svemu:

Velkam tu Kenda, Ej-en-ej Pi-i-ti-ar-ou-vi!