Ej, ljudi, pa tu sam! Gužva, akcija,
Božić, a nisam vam se ni pohvalila da sam od onog poslednjeg magacionerskog
iskustva prodavačice šešira i lutajuće butikašice avanzovala na mesto bjuti
advajzerke. Aha, kažite, kakav skok! Dobila sam svoj štand na odeljenju
kozmetike, lep, čist, svetlucav! Samo moja tezga gde prodajem pomadice i kreme,
smeškam se i prskam parfeme. Banja! Prvi put u životu dobila sam i radnu
uniformu.
Kao i svaka uniforma, krajnje je nepraktična i glupavo skrojena, ali
bar ne moram da razmišljam šta da obučem na posao. Ispostavlja se da je manjak
slobode izbora zaista ponekad oslobađajući, posebno kad rano ujutru ne stojiš
ispred gomile odeće i konstatuješ da (opet) nemaš šta da obučeš. Bela majica
zatvorena do grla od „prijatne“ sintetike mi je već drugog dana oslobodila i
osip po vratu, te sam ubrzo svoj garderober obogatila delom odeće koji sam
uspešno izbegavala još od pionirskih dana – belom košuljom! Samo mi kapa i
marama fale, jer imam i teget donji deo uniforme koji, doduše, nije plisiran i
nažalost nema onih zanosnih falti koje ističu i svaku faltu na bucmastom telu
male pionirke, ali izbor boja definitivno baca u dane školskih priredbi,
horskih nastupa i prepirki zašto mora baš bela košulja i zašto svi moramo da
nosimo isto! Kako sam samo prezirala i one bele najlonke od kojih me je sve
peckalo i svrbuckalo! Koliko sam iscenirano dramila pred svaki nastup da nemam
pojma gde mi je „uniforma“ , da mi je plava košulja za svo čudo baš pri ruci i
da nije u redu da opet dobijem alergiju na mrtvačkobelogrozne najlonke. Sva
sreća moji roditelji su uvek padali na moje drame, bar sam ja to tako
doživljavala, odmahivali glavom u stilu obuci šta želiš i iz ove perspektive
gledano možda čak bili i ponosni na svog malog bundžiju alergičnog na
uniformisanost. A gde je sad bundžija kad ga uniformišu? Perspektiva, ljudi,
percepcija promenjena! U Kanadi je sve drugačije, sećate se! Ovog puta u pionirskim
bojama sam na novom kontinetnu ja drugačije odevena od svih drugih oko sebe!
Uniforma je ovog puta upravo ono što me izdvaja od saradnika, ona je autentična
i samo moja! Pogled na stvar obrnut! I stojim ja tako u svojoj beloj košuljici
i teget pantalonama u ponosnom stavu uvučenog stomaka i osim gorepomenutih
kozmetičkih preparata prodajem i neverovatno dostignuće u sferi tehnologije i
dizajna – Dajson fen za kosu. Ukratko – lagan, snažan, nema-šta-ne-ume fen za
čitavih 500 kanadskih dolara.
Čudo jedno! Još jedna čarolija Dajsona je što
imamo proviziju od 3% na svaki prodati primerak, te to donosi i potpuno novi
pogled novih miroljubivih koleginica sa okolnih štandova ka novopridošloj
Ej-en-ej koja se već prvog dana kao prava pionirka istakla, al ne samo po uniformi,
već i po svom neverovatnom iskustvu u „utapanju robe“ i u prvih 15 minuta rada
na novom štandu otpremila dotičnog spektakularnog gospodina Dajsona. I tu se
otvorio novi problem male bucmaste pionirke koja je ceo život pokušavala da se
skloni iz socijalističkih zavrzlama državne službe i o aferama iz tih slojeva
slušala samo u pričama svojih prijatelja. I umesto da je pionirka Ana naučila
nešto iz tih priča, pa obučila i Ej-en-ej kako da se ponaša u sličnom kolektivu,
ona se upustila (opet) u učenje na sopstvenim greškama. Dakle, šta je En-ej-ej monokl
gospodina Dajsona prvo prikazao: to što tebi provizija nije najvažnija i što
planiraš od nje da počastiš sebe i drugare, nije normalno! Čak i ako je tako,
to drugi ne treba da znaju, posebno zbog toga što je njima postizanje provizija
možda i najveće životno dostignuće. Dakle, čak i ako te ne zanima da se biješ
oko dotičnog gospodina D, pravi se da ti je bar malo krivo što ga je neko drugi
prodao tebi ispred nosa. Ej, ipak je to 15$ po gospodinu. Pa ti sad vidi! Mada,
ako se ne raduješ enormnom uspehu pojedinca na ostvarenoj prodaji, sa sve
podvriskivanjem Ouuuu hani aj em so hepi for ju! Grejt džob! znači da nemaš
poštovanja prema njihovom neverovatnom poduhvatu. Setila sam se tako onoga što
je trebalo da se setim već prvog dana svog bjutiadvajzerskog posla, a to je priča
mog druga iz državne službe koji mi je prepričavao doživljaje iz kolektiva, a
ja se čudom čudila - Jao, maco-mico-srce-draga
pa svaka ti čast kako si otkucala taj dopis! Ma, mico, nije to ništa, to može
svako! A ne, maco, pa ti to kad otkucaš, pa to je remek-delo! E, da sam se
setila Mice i Mace odmah, ne bih došla u situaciju da se jedna mala Sviti Mica derinja
na mene jer sam joj zaboga postavila pitanje u vezi sa njenom prodajom
gospodina D! I ne bih dozvolila da dotična majušna (u svakom smislu te reči)
osoba napravi od mene, velike pionirke, preneraženu debitantkinju koja se zbog
stranog jezika državne službenice oseća kao kada joj je jednom prilikom rečeno
od jedne isto tako sitne (državne) dušice da ne može da ide na nastup jer pravi
pionir ne dovodi u pitanje belu košulju i najlon smrt čarape. A nakon izdiranja
koleginice Sviti Mice sledilo je pitanje drugih Svithartica da li sam je
prijavila menadžerki, što me je bacilo na tlo srednjoškolskog kokošinjca i
suočavanja sa tinejdžerskim problemima među tračarama i džaftarama kada je bilo
van svake pameti, a i časti, i pomisliti na obraćanje „menadžeru“, a ne rešiti
verbalno prepucavanje na intelektualno dostojanstven način profesionalnih
jezičara. Tako me je gospodin Dajson naučio da je školsko dvorište izgleda ponovo
u opticaju i da ove oštrokondže nisu prevazišle to dvorište, već da je nekima i
dalje vrhunac uspeha da nadlaju druge.
Moje nadlajavanje je izgleda ostalo u nekom drugom dvorištu, te od tog
dana uz osmeh ubacih i Hani-dir-sviti u vokabular i zahvalih se gospodinu Dajsonu
na nauku.
Ružičasti monokl gospodina Dajsona mi je tih dana često ukazivao na detalje sveta
oko sebe. Pošto su većinom kupci skupocenog fena muškarci koji su nesebično
odlučili da svoje lepše polovine obraduju uvođenjem gospodina Dajsona u svoj
dom, pokazao mi je i kakvi su kanadski džentlmeni, koji su mudri, pa su unošenjem
ove Sotonine naprave, kako bi je sigurno moja baba Marija nazvala, odlučili da unesu
i mir u svoju kuću, tako što će ispunivši san svoje gospođe (ili gospođice)
obezbediti sebi i dizanje dosta manje buke od strane svoje nezadovoljne drage,
a pri tom ispasti baje jer im nisu kupili za Božić starijeg brata gospodina
Dajsona – usisivač koji bi zasigurno dizao i buku i prašinu. Iako bi neki naši
balkanci dotične muškarce nazvali sisama, ja ipak kažem mudri su oni. Druga
strana džentlmenstva se oslikavala opet u omiljenom ambijentu magacina. Pošto
se prodaja svakog dana sve više zahuktavala, zafalilo u jednom trenutku fenova,
te mi je objašnjeno da moram po nove egzemplare u magacin i to uz pratnju obezbeđenja.
Kažem vam, gospodin Dajson je faca! I tako u magacinu natovariše na ona kolica
što se guraju 10 fenova i kaže meni mladi magacioner Vrati, molim te, kolica
čim ih isprazniš. Ja da istovarim kutije? U beloj košuljici s kragnicom? O, da,
pionirke ovde mogu sve, kao na radnoj akciji, svi kopaju, nema diskriminacije,
svi imamo jednaka prava! I tako idem ja, guram kolica pod pratnjom dvadesetogodišnjeg
pripadnika obezbeđenja koji ni vrata da otvori ni lift da pozove jer njegovo je
da prati uniformisano lice, a ne da mu pomaže. Nema našeg ortaka iz
obezbedženja koji neče, bre, da dozvoli da žena gura teško, kako, tebra, pa
nije on miš da ona ima jače mišiće od njegovih koje dižu 100 kila iz benča! I
tako maniri nula, brate! E, moj gospodine Dajson, a da ste videli vi sve one
mišićave face iz mog kraja kako ponosno nose kese svojih majki i devojka! To su
bre džentlmeni!
Umeo je u ovom periodu gospodin D da
prouzrokuje i partnerske drame tipa Jaooo, pa dragi tako je skup, ne dolazi u
obzir da mi ga kupiš, ma šta će mi on, ma nemoj da ti je na pamet palo, hajde
idemo, idemo! Ali eto dragog za par dana, došao po svoj monokl koji će možda i
njemu promeniti pogled na njegovu Svithart. Možda je u Kanadi sve drugačije,
ali ženske fore su izgleda svugde iste!
Došla je tako i jedna tinejdžerka sa svojim
ocem sva uzbuđena da kupi poklon za majku, a onda ju je usplahireno pozvala da
ne izabere pogrešnu boju. Nakon postavljanja pitanja punog radosti dobila je ledenicu
u čelo –baš me briga koje boje je fen, sve jedno, samo ga kupite. A monokl mi
je u tom trenutku bacio pred oči sliku moje majke koja ushićeno stoji sa pismom
koje je njena pionirka uredno napisala za Deda Mraza sa željom da dobije krevet
za lutku - Nadam se da si napisala i boju, boja je važna, dušo! Boja je važna,
dušo, ti kupuješ mami poklon, izaberi boju, nije sve jedno! Leptirići su opet
zaigrali oko njenog lica. Poslednji Dajson je otišao u dom jedne penzionerke
koja prosto mora da ima tu preslatku spravu sa rupom u sredini! Mora da su i
ovde penzioneri dobili 5000 dinara pred Novu Godinu, pa se opustili.
I
tako je s odlaskom poslednjeg ružišastog monokla lagano prolazio i moj prvi
kanadski božić, a već 26. su Sneške Beliće, Deda Mrazove i pingvine po rafovima
u prodavnicama zamenila srca, roze medvedići i razni ukrasi sa natipisima ljubavi.
A Nova Godina? Šta je s njom? Kao i u drugim nepionirskim zemljama, doći će i
proći će, jer ta naša najluđa noć i nije tako luda, ne iščekuje se s
nestrpljenjem sve što ona donosi, ne organizuju se ogromne euforične žurke. Ipak,
donose se novogodišnje odluke i planiraju se veliki poduhvati, pa sam i ja
odlučila važne stvari: da dobro zapamtim sve ono što sam kroz monokl gospodina
Dajsona videla, da se setim svega što sam ove godine naučila i o sebi i o
drugima, a poželela sam i da svi budemo zdravi i zadvoljni! Na kraju sam zamaštala
i jednu ludost: da neku narednu Novu Godinu dočekam na ulicama Njujorka sa nekima
od vas dok konfete onako filmski padaju po nama!
Srećna vam nova godina!
Нема коментара:
Постави коментар