Neka se (o)kreće!

U trenutku kada je Merkur retrogradan, devet meseci nakon poslednjeg bloga, eto mene! Da li je Merkur učinio da se vratim, tj. da li je on inicirao prebiranje po fiokama prošlih dana i sumiranje godine, ili je to samo tipičan prednovogodišnji čin koji većina nas praktikuje, nemam pojma. Kako god, tu smo Merkur i ja spremni da kopamo!

Razmišljajući odakle da počnem, kako da te silne mesece i dešavanja pustim da teku, da li hronološki ili po nekim događajima i likovim, vraćala sam se uporno na jedno. Ili tačnije na jednog. Kada sam ga upoznala na klupi na malom Tašu dugo sam posmatrala njegove šake i stopala i pokušavala da odgonetnem tajnu njegovog nadimka. Ništa mi nije ličilo na šape. Iako je podsećao na veselog medu, nalik onom iz Mapetovaca, uvek spremnog da ispriča neku anegdotu i zabavi nas, nadimak ipak nije krio nikakvu misteriju, već je bio vezan za njegovo prezime. Kao i ogrlica sa kandžama oko njegovog vrata. Imenom ga nikad nisam ni nazvala. Nismo bili previše bliski. Nikada tih prvih godina poznanstva. Znala sam o njemu mnogo, ali ne i njegovu najveću slabost. Ona mi se predstvila baš kad ga je odvukla na ivicu. Ali je tog puta iskoračio nazad, vratio nam se, potrudio se. Po povratku me je iznenadio svojim naprasnim pozivom na kafu i željom da mi ispriča sve. I ono što sam želela da čujem, a i ono u šta nisam mogla da verujem. Od tad smo pričali često, družili se dosta, bivali bliži nego ranije. Posle svog iskoraka nije bio isti, ali je još uvek onaj veseljak često izlazio na površinu. Imao je planove, želje, snove, trudio se da nađe svoje mesto na ovom svetu. A i mi smo se trudili da ga nađe.  Slušali smo njegove priče o masonima, a i o masovnim ribama, o manjku poroda u društvu, o neostvarenim trojkama, a i o dobijenim desetkama, prelazili smo preko nekih pogrešnih koraka, tolerisali njegovu ogromnu svojeglavost i sebičnost, tj. bolje reći egocentričnost.  A onda je sa ovog sveta otišao u svom stilu - na najsebičniji, najegocentričniji način! I nadam se, našao svoj mir. A ja sam ostala ljuta, besna i mnogo tužna. Jer je odustao. Jer je odbacio sve planove i snove. Jer više nemamo s kim da prebiramo po tim ludim temama. Jer je opet mislio samo na sebe. Jer sam bila bespomoćna. Jer sam daleko. Jer sam i ja sebična. Poslednje slike s njim su upravo sa mog rođendana. Predivnog rođendana sa najdražim prijateljima, na terasi iznad krovova Vračara tih toplih junskih dana u Beogradu.

Svoj prvi kanadski godišnji odmor EjEnEj je provela kao svaki novopečeni imigrant - u otadžbini. Pred odlazak na zasluženi odmor, obećan joj je novi full time štand kad se vrati. Tako je i bilo. Biotherm pionirka je svoju plavo-belu uniformu zamenila prelepom Clarins crvenom haljinom u stilu tetkica-čistačica iz 80. godina stare nam domovine. Borosane su ipak nedostajale, ali nije nedostajalo inspiracije za edukaciju severnoameričkih koleginica koje o tom modnom detalju nisu imale predstavu, a želeli smo, mi iz te priče, da podelimo čemu se svakodnevno smejemo kad se pojavim u svojoj mantil-haljini tj. kecelji. Na kraju su  koleginice zaključile da to mora da je jako udobna i zdrava obuća, što za leđa, što za stopala, a i da smo 80. bili bas napredni. Eh… I tako je EjEnEj avanzovala u tetkicu, oprostite, u Clarins bjuti advajzerku i pomerila se u prednji deo prodavnice, odmah iza Chanela! A, kakav skok! Na novom štandu EjEnEj je naučila i da šminka mušterije, da radi poseban Clarins tretman lica, da ubedi kanadske dame da lice treba prati, a zatim kreme mazati.

            

Leto u Torontu je ovog puta bilo prilično loše u smislu vremenskih uslova. Veoma kišno proleće je uslovilo poplave, pa su omiljene plaže na kojima smo prošlog leta provodili dosta dana, ovog leta bile zatvorene. A i ovog leta je full time bjuti advajzerka aktuelna, te i nije ostajalo mnogo za plažu. Ali došao je septembar i prvi gosti! Prvi, najhrabriji (ili najsrećniji) je preleteo okean, ostao dovoljno dugo da se naviknem da je tu, pa da bude teško kad ode. S prvim gostom smo imali i prvi ovogodišnji odlazak na omiljenu plažu, savršeno isplaniran ceo dan gušterisanja na suncu i uživanja. A onda se gost u sred tog savršenog dana ukočio! To je donelo nove avanture na ostrvu gde je do trajekta inače potrebno 20 minuta laganim hodom, ali naša avantura se pretvorila u dvočasovni pohod do kopna gde mu je na kraju Spok iz Zvezdanih staza spasao život - dao mu flaster protiv bolova! Ne, nismo bili pod dejstvom ničega osim bola, ali je tu, u luci, svakog dana muškarac u kostimu Spoka i očigledno ima dobro koferče prve pomoći sa svačim protiv bolova. I ko zna šta još krije u svom spejsi-koferčetu! Naš gost je krajem septembra odleteo, ne sa Spokom na Enterprajz, već Er-Fransom na stari kontinent, a u moj život je uletela još jedna osoba koja mi je oduzela i ta dva slobodna dana van uniforme tetkice!

Ako se sećate, prošle godine, čim sam došla u Toronto, otvoren je konkurs za predavača češkog za početnike na Univerzitetu Toronto. Predala sam prijavu, ali nisam im bila potrebna. Ukratko, osoba koja je držala taj kurs je odlučila da ga zadrži za sebe. Ovog avgusta mi se ta ista osoba obratila mejlom sa pitanjem da li bih ponovo konkurisala, jer će od septembra trebati novi predavač za iste predmete. Jok, ti bi! I ovog puta sam dobila mesto predavača na UofT. Hej, da li ste ti, Ana i ti, EjEnEj svesne! Gde je skakanje do plafona, smaračice jedne! Hej, tri šamara svakoj! I tako se pojavila Professor Petrov koja je od septembra Ani oduzela slobodne dane, a EjEnEj presvlačila u garderobu raznih boja i modela i odlazila među studente. Oh, kakav je osećaj sreće Professor Petrov unela u naše živote! Dva dana u nedelji po dva sata omiljenog posla! Pozornica na kojoj sam najbolja je opet moja! Posle samo 14 meseci imigrantskog života, ja sam na Univerzitetu, ja imam svoje studente, ja imam opet zadatak da učim druge, ja imam svoju kancelariju (doduše sa milenijumskom prašinom i knjigama koje malo vuku na memlu), ja sam opet na svom terenu, svoj na svome! Volim neplanirano i ničim izazvano pojavljivanje Professor Petrov! Moram vam priznati da je EjEnEj bila malo ljubomorna i u početku zbunjena, ko je sad pa ova kad sam ja taman preuzela primarno mesto uspešne karijeristkinje, ali tri čvrge su sve rešile i EjEnEj je najzad dozvolila da Ana uživa u starom-novom liku svog života! I tako je od septembra EjEnEj bila pet dana na sceni, Professor Petrov dva, a Ana nije uspevala baš mnogo da uradi u pauzama njihovih činova.

Tako je brzo došao i ovaj predbožićni period, Professor Petrov je dovoljno naučila svoje studente da mogu da uživaju na raspustu, EjEnEj je slobodne dane ustupila Ani da sa Merkurom rovari, podseti se, napiše nešto. Dolazi nam drugi kanadski Božić, kuće u kraju su opet okićene, pokloni se sumanuto kupuju, božićne i novogodišnje žurke se planiraju, a ja mogu da sumiram da je ovo bila odlična godina u kojoj sam mnogo naučila i o sebi i o drugima, godina u kojoj sam bila toliko srećna da sam se u jednom trenutku leta za Beograd uplašila i pomislila da se avion ruši jer nešto loše mora da se desi, godina u kojoj je jedna draga osoba otišla sa ovog sveta, godina u kojoj su neke osobe oživele deo moje energije koja je podstakla lavinu lepog, godina koja čekam da prođe kako bi se u sledećoj pokrenulo  još toliko toga! To vam je ukratko to! Neka se samo (o)kreće!

Martovske ide (mi, dođe mi)

Nikad nisam volela mart. Beskrajno dug mesec, zima nikako da prođe, a proleće nikako da stigne. Mislim da ni mart nije nikad voleo mene. Tako me jedanput mnogo nije voleo 1997. kada je devetog dana marta meseca moj deda odlučio da napusti ovozemaljski život. Iste te godine, tog meseca, moja najbolja drugarica je postajala punoletna. Velika žurka koju smo dugo planirale, a meni ni do čega. Dede više nema! Ja i deda – gora zelena! - naš moto dok smo se gledali u ogledalu kupatila u stanu mog detinjstva dok se deda brijao, a ja se mackala četkom za brijanje sa gustom šlag-penom koju je samo deda tako umeo da umesi. Moj deda je bio moje utočište i moj zaštitnik, onaj koji mi je krišom donosio čokoladne bananice, moj najbolji drug koji me je uvek vodio u duge šetnje i pričao najlepše priče o Beogradu i svojoj mladosti, čovek koji je za svoj devedeseti rođendan poželeo da živi bar još 10 godina. 

A šest godina pre tog 9.marta kada je deda otišao, bio je deveti dan jednog protestnog marta. Tada sam imala 12 godina i ona jurišanja na 6 ulica uzbrdo od one u kojoj sam živela, vodeni topovi na ulicama, razbijeni izlozi po centru i vest da je dvoje ljudi poginulo, demostrant – samo par godina stariji od mene i policajac, izgledali su mi kao neki akcioni film koji se dešava negde daleko, negde na TV ekranu. Posle tog marta mnogi martovi su bili drugačiji. Prvog martovskog dana 2013. moja majka je rešila da se pridruži svom ocu, mom dedi - gori zelenoj. Umrla je na rođendan jedne moje prijateljice, sahranjena je 5.marta na rođendan druge prijateljice. Obe ih je mnogo volela. A upravo 8. marta ove godine, tog dana posvećenog ženama, a pre svega majkama, kada su mnoga deca mojih prijateljica porasla dovoljno da njihove ponosne majke predstavljaju čestitke svojih mališana na društvenim mrežama, shvatila sam da dobar deo sećanja na majku imam upravo u vezi sa za 8. martom. I ja sam mojoj mami pravila crteže i ispisivala ode na tim čestitkama, samo što je tada u nedostatku Fejsbuka i interneta mama sve to objavljivala na ormaru u kancelariji firme, tadašnjem društvenom volu za moje rukotvorine. Zamislite koliko mi je taj dan bilo važno da joj prikažem svu svoju ljubav da sam čak igrala i u baletskoj predstavi! Možete slobodno da se smejete, znam koliko je urnebesno, ali evo detalja za još bolju zabavu - predškolsko, Labudovo jezero, suknjica od krep papira i bele baletanke i ja kao nilski konjić iz crtanog filma (sigurno ga znate) skakućem na vrhovima prstiju za moju majku. A ona, na ivici da prasne u smeh zbog svog dražesnog nilskog konjića, rumena i nasmejana govori kako sam bila fantastična i da mogu da budem sve što poželim, pa čak i balerina! Sva sreća nikad nisam to poželela, bio je to ujedno i početak i kraj mene kao balerine koja je za svoju majku odigrala najveličanstvenijeg belog labuda ikada. Šteta što niko nije snimao! U drugom razredu osnovne škole smo imali zadatak da napravimo cvet na varjači za mamu koji će ujedno biti i rekvizit pri pevanju pesme na priredbi za Dan žena/mama. Ideja cveta mi je bila prilično nedopadljiva, ali sam zato iz dubine stomaka pevala Odaaaaaakle nam ruuuuuuuke – rodila ih maaaaaajka! Kao da svetu saopštavam najnovije vesti o značaju majki! A ona je verjaču-cvet dugo čuvala okačenu u kuhinji, a ja sam se, kako su godine prolazile udaljavala i od 8.marta i rukotvorina za majku. Odrastala sam. Čestitke su ostale uredno spakovane u fasciklu koju je čuvala u fioci u kojoj su bile sve važne stvari. Na toj fascikli je stajala i fascikla sa dokumentima spakovanim onog marta 1999. kada je počelo bombardovanje. Tada sam prvi put videla svoju majku uplašenu i uspaničenu, ali ne i slabu! Još prvo veče je napravila krizni štab i naredila meni i mojim drugarima da igramo Ne ljuti se čoveče tu, u našem predsoblju, i ne izlazimo nikuda. Sve moje prijatelje volela je kao da su njena deca. Imala je veliko srce. Valjda sam zato na svakoj osmomartovskoj čestitci crtala veliko srce i ispisivala mama u njemu. I tako sam ovog 8. marta gledajući sve te crteže na društvenim zidovima svojih prijatelja poželela da napravim opet i ja jednu čestitku za moju majku. Ali nisam. Samo sam pustila Labudovo jezero i zažmurila. Bila je opet na ivici da praskne u smeh...

I eto, čak i na drugom kontinentu, mart ipak donosi svoje promene, pa su se posle uspavanog januara i februara i stvari u kanadskom životu EjEnEj uzburkale i to u jako kratkom vremenskom periodu. Bum, tras, beng! Godina je počela jednim sporim mesecom, poslovno sporim, kada smo posle božićnog ludila upali u fenomen vraćanja stvari kupljenih u decembru, čišćenje polica i vraćanje božićnih setova. Fenomen vraćanja me i nakon ovih 8 meseci (a joj, već toliko) fascinira! Dakle, možete da vratite sve! Skoro bukvalno sve! I imate kao 30 dana, ali pošto je kupac uvek u pravu, bar u kompaniji za koju ja radim, vratiće vam nešto što ste kupili i pre 6 meseci! I ne morate čak ni račun da imate! U tom slučaju jedino što će vam biti smanjeno 10% od cene proizvoda i što ćete dobiti novac na poklon-karticu kompanije, pa morate opet da novac potrošite kod nas. Mada, ako se dovoljno bunite, tražite menadžera, imate i malo prefriganog mozga, vratiće vam pare i na vašu karticu. I tako u januaru primate nazad sve promašene poklone, neželjene proizvode ili duplirane želje. Život bjuti advajzerke je tako u januaru bio miran i lagan i u rikvercu, a onda je došao februar i početak nove fiskalne godine, vreme kad treba da počenem da pokazujem svo svoje umeće i veštinu dostizanja ciljeva proračunatih za ovu godinu. Jao, koliko novih iskustava! I tu sam imala svoj prvi veliki događaj gde sam premašila plan, zatim i prve konkretnije kozmetičke edukacije, onda  organizovane mini-tretmane lica, sve što u životu nisam sanjala da ću raditi! I moram vam priznati, EjEnEj me je oduševila! Pokidala je! Februar je donosio nove stvari, ulivao sigurnost, omogućio da se naprave neki planovi, izabrani su i dani pripadajućeg godišnjeg odmora, a na kraju u po noći pred kraj meseca je kupljena i avionska karta. Naravno da je karta za Beograd, šta ste mislili! Kuba, Dominikana i ostala egzotika se ostavlja za zimske mesece! U egzotiku Beograda se ide da se okonča duga zima. I sledećeg jutra, srećna zbog noćnog šopinga, odkakutala sam iz kuće (kao onaj nilski konjićI) ka autobusu do posla kad stiže mejl – Diiing! Čestitamo! Dobili ste posao predavača na kursu za prevodioce! Pa da li je moguće! Vraćam se u učionicu! PrOdavačica najzad avanzuje u PrEdavačicu! Ok, najzad je prejaka reč, posle samo 6 meseci Prodavačica se malo izbezobrazila! Ali, kako sad da ostavim svoj bjuti posao kad sam tako dobra, kad me sve novosti baš zabavljaju, kad doživljavam toliko novog i otkrivam tako mnogo novog o sebi! I razmišljajući kako da sve iskombinujem i kako da se PrOdavačica i PrEdavačica usklade, stigoh na svoj štand. A tamo svi u panici! Gde je koleginica sa susednog štanda? I tako trač po trač, šuš po šuš, kao u svakoj robnoj kući, shvatismo da su je „odveli gore, Ejčarka došla i odvela je i nije se više vratila“ i da su počeli sa skraćivanjem sati i otpuštanjem ljudi. I tu sam prvi put videla kolektivnu paniku na poslu. Pomislila sam da mora da je tako bilo i u Robnoj kući Beograd onih godina kad je ista odumirala. I tako su sati prolazili sa tipovanjem na sledećeg koji će, kao na gubilište, otići gore u pratnji tog dana omražene Ejčarke kojoj je automatski prilepljena crna kapuljača i srp u ruci. Taman kad sam htela da predložim da otvorimo kladionicu, dođe ti ona po mene! Ej, po EjEnEj koja kida, probija planove i tako se žestoko unosi u ulogu svog novog poziva da sve pršti! Lagodno ćaskajući o sunčanom danu prolazile su Ejčarka i EjEnEj kroz špalir raskolačenih očiju preplašenih koleginica, a ja sam se u tom trenutku osetila kao Ana kad su je vodili kod direktora gimnazije na razgovor jer je prethodnog dana posle škole, priča se, otišla na studentski protest, a ne pravo kući. PrOdavačica je, ništa lično, dobila smanjenje ugovora na pola radnog vremena, 18 sati nedeljno i da ide kući da razmisli o ponudi, a PrEdavačica je u tom trenutku poskočila, opet kao pomenuti nilski konjić, i likujući provukla kroz zube ono pobedničko Hmm! Tih dana sam videla i osetila da bez obzira u kojem sistemu ljudi žive, gubitak posla je zaštrašujuć! Dobro, realno neke od koleginica na koje su uticale promene su ostavile i po 20 godina staža u istoj firmi, ali s druge strane niko od njih, stalno i dugo zaposlenih, nije ostao na ulici, niko nije otišao bez otpremnine, svi znaju da će u najmanju ruku bar narednih nekoliko meseci imati osiguranje u slučaju nezaposlenosti, da su par meseci dok ne nađu drugi posao mirni. Pa tako i Ugi. Da, da. Njegovu poziciju su ugasili i jednog od tih gubilačkih dana mu rekli da više ne mora da dolazi. Jeste šokantno, jeste da nismo to planirali, jeste da je strašno, ali opet nakon samo 6 meseci rada kao novi imigrant imaš prava na naknadu. I nisi na ulici. I nema veze koliko godina imaš. I koliko god da nigde na svetu ne možeš da planiraš i da svugde možeš da ostaneš bez posla, shvatila sam da je najvažnije kako će se država posle tog čina pobrinuti za tebe. Nije savršeno, naravno ni Kanada nije savršena, ali ja za sad ne osećam ni u jednom trenutku strah i paniku jer mi ova država to još to nije dozvolila. U svakom slučaju, da ne filozofiram jer to možemo u beskraj, konačni bilans je da opet tražimo posao za jednog, PrEdavačica je krenula na obuku za prevodilački kurs, PrOdavačica ide na kurseve za negu lepote i održava znatiželju EjEnEj na mestu. U međuvremenu je stigla i licenca za prevođenje u Imigracionoj službi Vlade Kanade za češki, dok se za srpski još čekaju rezultate testa, pa onda hop na još jednu obuku! Vidite, svi imamo obuke i PrOdavačica i PrEdavačica i Prevoditeljka! Ali to je Kanada, ovde je sve drugačije! I to je mart! Em što je promenljiv, em što me večito baca na sve strane! Ne voli me, ne volim ga. Željno čekam martovske ide, pa da počne ona veselija polovina marta. Ili još veće ludilo? A da, ludilo – ovde se već večeras pomera sat na letnje računanje vremena! A sneg je pao.  Hahah! Ma, bar imam ponovo vremena i štiva za blog. Nastaviće se.

Božić kroz ružičasti monokl gospodina Dajsona

Ej, ljudi, pa tu sam! Gužva, akcija, Božić, a nisam vam se ni pohvalila da sam od onog poslednjeg magacionerskog iskustva prodavačice šešira i lutajuće butikašice avanzovala na mesto bjuti advajzerke. Aha, kažite, kakav skok! Dobila sam svoj štand na odeljenju kozmetike, lep, čist, svetlucav! Samo moja tezga gde prodajem pomadice i kreme, smeškam se i prskam parfeme. Banja! Prvi put u životu dobila sam i radnu uniformu.

Kao i svaka uniforma, krajnje je nepraktična i glupavo skrojena, ali bar ne moram da razmišljam šta da obučem na posao. Ispostavlja se da je manjak slobode izbora zaista ponekad oslobađajući, posebno kad rano ujutru ne stojiš ispred gomile odeće i konstatuješ da (opet) nemaš šta da obučeš. Bela majica zatvorena do grla od „prijatne“ sintetike mi je već drugog dana oslobodila i osip po vratu, te sam ubrzo svoj garderober obogatila delom odeće koji sam uspešno izbegavala još od pionirskih dana – belom košuljom! Samo mi kapa i marama fale, jer imam i teget donji deo uniforme koji, doduše, nije plisiran i nažalost nema onih zanosnih falti koje ističu i svaku faltu na bucmastom telu male pionirke, ali izbor boja definitivno baca u dane školskih priredbi, horskih nastupa i prepirki zašto mora baš bela košulja i zašto svi moramo da nosimo isto! Kako sam samo prezirala i one bele najlonke od kojih me je sve peckalo i svrbuckalo! Koliko sam iscenirano dramila pred svaki nastup da nemam pojma gde mi je „uniforma“ , da mi je plava košulja za svo čudo baš pri ruci i da nije u redu da opet dobijem alergiju na mrtvačkobelogrozne najlonke. Sva sreća moji roditelji su uvek padali na moje drame, bar sam ja to tako doživljavala, odmahivali glavom u stilu obuci šta želiš i iz ove perspektive gledano možda čak bili i ponosni na svog malog bundžiju alergičnog na uniformisanost. A gde je sad bundžija kad ga uniformišu? Perspektiva, ljudi, percepcija promenjena! U Kanadi je sve drugačije, sećate se! Ovog puta u pionirskim bojama sam na novom kontinetnu ja drugačije odevena od svih drugih oko sebe! Uniforma je ovog puta upravo ono što me izdvaja od saradnika, ona je autentična i samo moja! Pogled na stvar obrnut! I stojim ja tako u svojoj beloj košuljici i teget pantalonama u ponosnom stavu uvučenog stomaka i osim gorepomenutih kozmetičkih preparata prodajem i neverovatno dostignuće u sferi tehnologije i dizajna – Dajson fen za kosu. Ukratko – lagan, snažan, nema-šta-ne-ume fen za čitavih 500 kanadskih dolara.

Čudo jedno! Još jedna čarolija Dajsona je što imamo proviziju od 3% na svaki prodati primerak, te to donosi i potpuno novi pogled novih miroljubivih koleginica sa okolnih štandova ka novopridošloj Ej-en-ej koja se već prvog dana kao prava pionirka istakla, al ne samo po uniformi, već i po svom neverovatnom iskustvu u „utapanju robe“ i u prvih 15 minuta rada na novom štandu otpremila dotičnog spektakularnog gospodina Dajsona. I tu se otvorio novi problem male bucmaste pionirke koja je ceo život pokušavala da se skloni iz socijalističkih zavrzlama državne službe i o aferama iz tih slojeva slušala samo u pričama svojih prijatelja. I umesto da je pionirka Ana naučila nešto iz tih priča, pa obučila i Ej-en-ej kako da se ponaša u sličnom kolektivu, ona se upustila (opet) u učenje na sopstvenim greškama. Dakle, šta je En-ej-ej monokl gospodina Dajsona prvo prikazao: to što tebi provizija nije najvažnija i što planiraš od nje da počastiš sebe i drugare, nije normalno! Čak i ako je tako, to drugi ne treba da znaju, posebno zbog toga što je njima postizanje provizija možda i najveće životno dostignuće. Dakle, čak i ako te ne zanima da se biješ oko dotičnog gospodina D, pravi se da ti je bar malo krivo što ga je neko drugi prodao tebi ispred nosa. Ej, ipak je to 15$ po gospodinu. Pa ti sad vidi! Mada, ako se ne raduješ enormnom uspehu pojedinca na ostvarenoj prodaji, sa sve podvriskivanjem Ouuuu hani aj em so hepi for ju! Grejt džob! znači da nemaš poštovanja prema njihovom neverovatnom poduhvatu. Setila sam se tako onoga što je trebalo da se setim već prvog dana svog bjutiadvajzerskog posla, a to je priča mog druga iz državne službe koji mi je prepričavao doživljaje iz kolektiva, a ja se čudom čudila -  Jao, maco-mico-srce-draga pa svaka ti čast kako si otkucala taj dopis! Ma, mico, nije to ništa, to može svako! A ne, maco, pa ti to kad otkucaš, pa to je remek-delo! E, da sam se setila Mice i Mace odmah, ne bih došla u situaciju da se jedna mala Sviti Mica derinja na mene jer sam joj zaboga postavila pitanje u vezi sa njenom prodajom gospodina D! I ne bih dozvolila da dotična majušna (u svakom smislu te reči) osoba napravi od mene, velike pionirke, preneraženu debitantkinju koja se zbog stranog jezika državne službenice oseća kao kada joj je jednom prilikom rečeno od jedne isto tako sitne (državne) dušice da ne može da ide na nastup jer pravi pionir ne dovodi u pitanje belu košulju i najlon smrt čarape. A nakon izdiranja koleginice Sviti Mice sledilo je pitanje drugih Svithartica da li sam je prijavila menadžerki, što me je bacilo na tlo srednjoškolskog kokošinjca i suočavanja sa tinejdžerskim problemima među tračarama i džaftarama kada je bilo van svake pameti, a i časti, i pomisliti na obraćanje „menadžeru“, a ne rešiti verbalno prepucavanje na intelektualno dostojanstven način profesionalnih jezičara. Tako me je gospodin Dajson naučio da je školsko dvorište izgleda ponovo u opticaju i da ove oštrokondže nisu prevazišle to dvorište, već da je nekima i dalje vrhunac uspeha da nadlaju druge.  Moje nadlajavanje je izgleda ostalo u nekom drugom dvorištu, te od tog dana uz osmeh ubacih i Hani-dir-sviti u vokabular i zahvalih se gospodinu Dajsonu na nauku.

Ružičasti monokl gospodina Dajsona  mi je tih dana često ukazivao na detalje sveta oko sebe. Pošto su većinom kupci skupocenog fena muškarci koji su nesebično odlučili da svoje lepše polovine obraduju uvođenjem gospodina Dajsona u svoj dom, pokazao mi je i kakvi su kanadski džentlmeni, koji su mudri, pa su unošenjem ove Sotonine naprave, kako bi je sigurno moja baba Marija nazvala, odlučili da unesu i mir u svoju kuću, tako što će ispunivši san svoje gospođe (ili gospođice) obezbediti sebi i dizanje dosta manje buke od strane svoje nezadovoljne drage, a pri tom ispasti baje jer im nisu kupili za Božić starijeg brata gospodina Dajsona – usisivač koji bi zasigurno dizao i buku i prašinu. Iako bi neki naši balkanci dotične muškarce nazvali sisama, ja ipak kažem mudri su oni. Druga strana džentlmenstva se oslikavala opet u omiljenom ambijentu magacina. Pošto se prodaja svakog dana sve više zahuktavala, zafalilo u jednom trenutku fenova, te mi je objašnjeno da moram po nove egzemplare u magacin i to uz pratnju obezbeđenja. Kažem vam, gospodin Dajson je faca! I tako u magacinu natovariše na ona kolica što se guraju 10 fenova i kaže meni mladi magacioner Vrati, molim te, kolica čim ih isprazniš. Ja da istovarim kutije? U beloj košuljici s kragnicom? O, da, pionirke ovde mogu sve, kao na radnoj akciji, svi kopaju, nema diskriminacije, svi imamo jednaka prava! I tako idem ja, guram kolica pod pratnjom dvadesetogodišnjeg pripadnika obezbeđenja koji ni vrata da otvori ni lift da pozove jer njegovo je da prati uniformisano lice, a ne da mu pomaže. Nema našeg ortaka iz obezbedženja koji neče, bre, da dozvoli da žena gura teško, kako, tebra, pa nije on miš da ona ima jače mišiće od njegovih koje dižu 100 kila iz benča! I tako maniri nula, brate! E, moj gospodine Dajson, a da ste videli vi sve one mišićave face iz mog kraja kako ponosno nose kese svojih majki i devojka! To su bre džentlmeni!

Umeo je u ovom periodu gospodin D da prouzrokuje i partnerske drame tipa Jaooo, pa dragi tako je skup, ne dolazi u obzir da mi ga kupiš, ma šta će mi on, ma nemoj da ti je na pamet palo, hajde idemo, idemo! Ali eto dragog za par dana, došao po svoj monokl koji će možda i njemu promeniti pogled na njegovu Svithart. Možda je u Kanadi sve drugačije, ali ženske fore su izgleda svugde iste!

Došla je tako i jedna tinejdžerka sa svojim ocem sva uzbuđena da kupi poklon za majku, a onda ju je usplahireno pozvala da ne izabere pogrešnu boju. Nakon postavljanja pitanja punog radosti dobila je ledenicu u čelo –baš me briga koje boje je fen, sve jedno, samo ga kupite. A monokl mi je u tom trenutku bacio pred oči sliku moje majke koja ushićeno stoji sa pismom koje je njena pionirka uredno napisala za Deda Mraza sa željom da dobije krevet za lutku - Nadam se da si napisala i boju, boja je važna, dušo! Boja je važna, dušo, ti kupuješ mami poklon, izaberi boju, nije sve jedno! Leptirići su opet zaigrali oko njenog lica. Poslednji Dajson je otišao u dom jedne penzionerke koja prosto mora da ima tu preslatku spravu sa rupom u sredini! Mora da su i ovde penzioneri dobili 5000 dinara pred Novu Godinu, pa se opustili.

I tako je s odlaskom poslednjeg ružišastog monokla lagano prolazio i moj prvi kanadski božić, a već 26. su Sneške Beliće, Deda Mrazove i pingvine po rafovima u prodavnicama zamenila srca, roze medvedići i razni ukrasi sa natipisima ljubavi. A Nova Godina? Šta je s njom? Kao i u drugim nepionirskim zemljama, doći će i proći će, jer ta naša najluđa noć i nije tako luda, ne iščekuje se s nestrpljenjem sve što ona donosi, ne organizuju se ogromne euforične žurke. Ipak, donose se novogodišnje odluke i planiraju se veliki poduhvati, pa sam i ja odlučila važne stvari: da dobro zapamtim sve ono što sam kroz monokl gospodina Dajsona videla, da se setim svega što sam ove godine naučila i o sebi i o drugima, a poželela sam i da svi budemo zdravi i zadvoljni! Na kraju sam zamaštala i jednu ludost: da neku narednu Novu Godinu dočekam na ulicama Njujorka sa nekima od vas dok konfete onako filmski padaju po nama!

                                                      Srećna vam nova godina!

                                                            

„Иако свуда сија исто сунце, терен се ипак разликује“

Imala sam 14 godina kada sam pitala svoje roditelje da me posavetuju koju srednju školu da upišem. Kao iz topa moja majka ispali „idi da budeš frizerka!“ što je izazvalo kolačenje mojih očiju, a nakon toga sa izjavom „ili autoelektričar“ i misao da nešto nije u redu s mojom majkom, a bogami i ocem koji je ozbiljno u tome podržavao. Dobro, očigledno se sprdaju sa mnom, ili je ovo još jedna od njihovih čudnih vaspitnih metoda da budem samostalna, odlučna, spoznam dobre stvari. Doneću ja sama odluku – upisah tako filološku gimnaziju.

Nakon mature i dobijanja diplome u kojoj dobih zvanje „crtica“  iliti /, jedino što sam mogla je ili da radim u butiku ili da upišem fakultet. Rad u butiku u mom slučaju nije dolazio u obzir! Ne zato što je to loše raditi, nego zato što želim da studiram, želim da budem intelektualac, da istražujem, da pročitam mnogo mudrosti izrečenih „od kad je svijeta i vijeka“, želim da naučim nove jezike, nove kulture, želim da učim, da pišem, da prevodim, da širim svoje vidike, da budem slobodna, da primenim sve što su nas u filološkoj učili, a ono najvažnije je bilo da imam slobodu mišljenja i govorenja!

Fakultet je na početku bio sve osim gore navedenog. Sečenje svega što je filološka u mene usadila. Ukalupljivanje svih sloboda koje sam razvila. Suzbijanje svake novonastale ideje i mišljenja. Četiri godine mučenja i strahovite borbe i za sebe i za svoja prava i slobode. Četiri godine tapkanja u mestu zbog kako svoje, tako i tuđe tvrdoglavosti.  A da ipak ti potražiš neki posao u butiku, često sam sebi govorila u tom periodu, često su me hvatale misli da je možda moja majka bila u pravu i da bih kao frizerka ili autoelektričar možda bila mnogo srećnija i slobodnija! Ali, drugi blizanac bi odmah lupao šamare ovom prvom koji često teži da se preda, odustane, ide linijom manjeg otpora, i šutirajući ga nogom u dupe, izbacivao ga iz moje glave i uzimao primat pobunjenika, borca, revolucionara, sanjara, ludaka!

Zahvaljujući njemu i nekim dobrim ljudima koji su u sebi imali sličnog čovečuljka, ubrzo sam misli o alternativnim zanimanjima izbacila iz glave, jer su se zvezde poklopile i moji rezultati su konačno imali uspeha! I tako sam jednog dana počela da radim na stranom univerzitetu gde su mi „šefovi“ dali punu slobodu i razvijali moju kreativnos i gde sam mogla sve svoje snove da spovedem u delo. I tako sam jednog dana i doktorirala, što iskreno rečeno nikad nisam planirala, ali su me neki slični „pobunjenici“ motivisali i pomagali s vremena na vreme da ponovo išutiram onog blizanca „odustavača“.

Odlučila sam nakon iskustva van Srbije da se vratim u svoj grad i da živim tamo. Opet su se zvezde poklopile i čekao me je divan posao na kom sam radila sa veselim i pozitivnim ljudima, učila ih našem jeziku i svemu lepom što imamo. Stari prijatelji su bili tu, neki su se zbog okolnosti života (idiota) pritajili, neki postali upravo oni što je nedostajalo, a neki novi su se pojavili i ostali. Blizanac pobunjenik se povukao, da odmori malo, a onaj drugi je krenuo da se baškari i uživa u miru i sve većoj kolotečini.

Ko se probudio, znate i sami! Evo me tu gde jesam. I zašto sam odlučila da pišem ovu dosadnjikavu radnu biografiju? Zato što moram da vam kažem da je moja baba Marija bila apsolutno u pravu kad je govorila da od sudbine ne možeš pobeći.

Ej-en-ej je dobila prvi kanadski posao! Jeeeej! Kanadsko iskustvo i rad u velikoj kompaniji! A šta Ej-en-ej radi? Da, da, dame i gospodo, prijatelji i rodbino, ona je konačno butikašica! Ta ta ra raaaaa! Sa 19 godina nije dolazilo u obzir, ali skoro 19 godina kasnije, eto nje u tržnom centru za kasom How can I help you? I tako već skoro mesec dana, zbog čega nije dugo mogla da se javi, da napiše nešto, skupljala je utiske i svađala se sa Anom šta da vam napiše: kako joj je? Posebno onima što će reći, eto, ludača, otišla je da bi radila u butiku i to sa svojim doktoratom, pa posao je ovde imala, pa i svoj stan, pa svi prijatelji, pa je oca ostavila ovde, pa zaista mi nije jasno! Verujem da mnogima ni posle ovog pisanija neće biti jasno, ali šta da vam radim, život sa „revolucionarom“ i „odustavačem“ nije lak!

Elem, trećeg dana na mom novom radnom mestu, staviše oni mene u magacin na spratu gde je donji veš (taj tržni centar je inače kao nekadašnje naše robne kuće). Magacin je mala soba 3 sa 3 bez prozora sa kutijama punim robe koju treba raspakovati. Kažem ja sebi, ok, ovo nije bio dogovor, ja treba da radim sa mušterijama, ali nema veze sigurno će biti sat-dva pa odoh ja na svoj sprat. Ne lezi vraže, provedoh ja 7 sati u maloj sobi 3 sa 3 okružena papučama, pidžamama i gaćama.  Tog trećeg dana svog novog posla sam naučila mnogo i o poslu i o sebi. Od toga da brake the box ne znači ugazi kutiju, nego je lepo skalpelom po selotejpu raseci pa je složi, do toga kako se brzo i efikasno skida najlon sa odeće koja visi na ofingerima, kako su minijaturne tagagače upakovane u maksimalnu kesetinu, na koji ofinger se koji brushalter i kako kači, pa do toga da nisam ja stvorena za sečivo u rukama, da soba 3 sa 3 stvara osećaj anksioznosti, da ne želim da radim u magacinu, da ni jedan posao nije loš, ali da nije dobro znojiti se sa skupim puderom na licu i u tek kupljenoj lepoj majci, da nisam ja školu učila da bi me neko zatvorio u magacin, da ne govorim ja silne jezike da bih provela dan sa koleginicom koja jedva i engleski nabada, da je moja majka sigurno, ako me od nekud s neba gleda, sada očajna jer je ona htela da sam frizerka, gospođa, a ne magacionerka, da nisam ja otišla iz svoje zemlje da bih ovo radila, da ja nemam potrebe da se mučim, da mogu sutra da se vratim, da mrzim ženske gaće, da sam besna, da mi se oči pune suzama, da mi se grlo steže, da ne mogu da dišem, da me hvata anksiozni napad!

Nakon poučnog dana objasnila sam menadžeru da ja neću da ovo radim. I još par stvari, al’da ne dužim. Tog dana sam naučila da APP sistem važi svugde na svetu. Ali kod mene nije prošao ni ovde. Dan u magacinu je opet probudio „revolucionara“, onog što je gimnazija naučila da se buni, bori, digne glas. Nakon tog dana podijum je opet bio moj i ja sam bila srećna butikašica sa svojim mušterijama i sa mišlju da li je dan u magacinu namerno meni poslat po sistemu budi zadovoljan i butikom? Ili upravo signal viših sila, zvezda, sudbine ili čega god da jeste to zabavno, ali da sam ja ipak naučni radnik i da ne zaboravim na taj deo svojih ambicija? Da li je to bio šamar „revolucionaru“ da možda nije on uvek najpametniji i da je sve ovo bila možda velika greška?

Pre neki dan mi je prijatelj posao dugački mejl. Иако свуда сија исто сунце, терен се ипак разликује, reče mi on i na kraju doda Ипак си тамо тек неколико месеци, ко зна шта је још пред тобом. Prva rečenica mi odzvanja u ušima svakog dana, a druga je pokrenula nove događaje! Osim prvog čeka sa platom, dobila sam poziv za intervju za posao u banci, kao i mogućnost prelaska na drugu poziciju u robnoj kući. 

Ipak je, dragi moji prijatelji, ovo tek 4 mesec Ej-en-ej na novom terenu, morala bi da ima malo više strpljenja. Probaću da joj objasnim to. A možda i da nalupam par šamara jednom od blizanaca. Samo da odlučim ovog puta kom. 

Vremeplov

Nisam vam rekla da mi je stigao najnoviji model vremenske mašine?  Ma, iznenada pre par nedelja na kućnu adresu. Ništa nisam morala da platim. Kaže isporučilac probni period mesec dana, ako nisam zadovoljna mogu da je vratim. Nemam pojma otkud se stvorila i ko je zvao tu grdosiju, ali za sad se dobro snalazim. Jedino što je malo svojeglava i ne da mi da je kontrolišem, nego me baca tamo-vamo kako njoj dune. Naravno da nisam proučila uputstvo, ko još to radi! Kao čitate uputstvo za novi mobilni? Kao ne tapkate besomučno po meniju istražujući najnovije mogućnosti svoje mašine? Pa da, tako i ja! Samo što nikako da naiđem na ikonicu za budućnost. Za sad me iz nekog razloga vodi samo u prošle, pomalo i zaboravljene dane.

Beograd, poslednja godina prošlog veka. Crvena Zastava 101, iliti Zmajko. U kolima smo nas dve, idemo na svirku drugara kolege s fakulteta. Iz centra grada i milion kafića, gunđajući u koju nedođiju smo se uputile, stižemo na kraj blokova u nešto što liči na lokalni bircuz, zadimljen, mračan, pivo se pije iz flaše,  svi smo zbijeni za plastičnim stolovima, nova lica jedva razaznajem kroz dim, trudim se da zapamtim glasove. Svirka odlična, neka ludačka energija tih, tada dvadesetipar godina starih mladića. Nakon te večeri nailazi jedan od najlepših perioda. Neverovatni momci, predobra druženja, muzika, pevanja do zore, žurke, okupljanja. Bilo je najvažnije naći se u tekstu, pevati iz dubine stomaka, pričati puno, misliti malo. Vreme puno neke neopisive sreće i zadovoljstva. Par godina sreće koju je u vatreno crveno bojila košulja jednog od njih, u morsko plavetnilo oči drugog, u trava zelenu dukserica trećeg.

Zuuuuum! Godina je devedesetprva, u kabini žičare sam sa ujakom, ujnom i braćom od ujaka. Oluja je počela, struja je nestala, kabina se ljulja, a mi smo na sred planine u blizini Sofije. Moj brat ima najzarazniji smeh na svetu! Baš u trenutku udara groma počinje da se smeje. Ne znam da li se kabina ljulja od našeg zacenjivanja ili od vetra. Ne bojimo se. Suviše smo blesavi da bismo se plašili. Zuuuuum! Januar je, dok smo veselo đuskale u KSTu pao je sneg. Krcka pod nogama, na putu do kuće se čuje samo ona tišina grada pod snegom. I naše urlanje Ne volim januuuuaaar i beeele zimske vragoveeee...više ne prolazim ulicom Dositeeeejevom. Nije nas briga što kasnimo kući, što će nju opet kazniti roditelji, što smo mokre. Briga nas samo za njih dvojicu i kad ćemo ih opet videti. Obrazi se rumene od zime, iz usta uz svaki ton izlazi i para, skakućemo niz Dositejevu i ceo svet je naš! Zvrrrrrrrrrrrrrr! Usisavanje uz đuskanje u stilu Fredija Mejkrujija i smejanja prethodnog vikenda sa novim drugarima s faksa prekida telefon. Fiksni, narandzasti, EI Niš. Ona ima rak. Ona ima 23 godine. Ona je zaljubljena, ona je srećna, ona je puna planova, ona je duhovita, ona je...mrtva. Ding – dong- ding- dong! Vozim bicikl kroz Branderburšku kapiju. April je, a ja sam u Berlinu. Nalazim se s njim i odlazimo na kanal. Svet je moj, viza više nema, slobodna sam! Ciiing! Živeliiiii!

Ne, nisam još počela da radim. I nisam uplašena, nisam ni u panici, a nisam ni nesrećna. Posao za prvu pomoć sam našla, al (naravno) čekam da mi jave kad da dođem da prodajem tašne i šešire. Da budem veseli šeširdžija. I da od toga sasvim pristojno živim. Bar dok ne dođe zec i dovede me s druge strane ogledala! Heheh! A upoznala sam ovde u međuvremenu i  par starosedelačkih imigranata iz Srbije. Neki od njih su me pitali šta mi je uopšte palo na pamet da dođem ovde, eeej, iz Srbije, iz Evrope, oooovde! Eto, oni su tu 20 godina i sutra bi se vratili! Aaaaa, pa ne možemo, čekamo penzijum, mila, ne možemo sad. A išla sam i na test iz prevođenja da bih postala zvanični prevodilac za Imigracionu službu. Slušajte me dobro, kažem svima i ovde -  ja više ne mogu i ne želim i nemam nerava da polažem ispite i da me testiraju i da dokazujem nekome nešto! Ja, bre od 1997. polažem ispite! Skoro 20 godina pokazujem i dokazujem. Dosta je! Dosta je! Gotovo je!

Vrrrrr vrrrr vrrrrrr! Gotov je! Gotov je! Dosta je! Pištaljke u ustima, crno beli transparenti s pesnicama, grupna histerija, energija mase, bunt! Još jedno gutanje suzavca, bežanje kroz haustore proučavane godinama, neka nadljudska smelost! I konačno sloboda! I konačno ne idem više nigde! Beograd je svet! Euforija, bager, dim. Dim. Dim.Dim. Piiip piiiip piiiiip! Šta je sad? Otkud ovaj dim! ’Bem ti ovaj vremeplov! Izgore mi proja, ovde, u Torontu, ovog 5. oktobra 2016.

Kraj prve sezone

Kraj letnje sezone. Prvi dan jeseni! Iako se, kažu, ovde leto završava onog vikenda kad slavimo Praznik rada, onaj pomereni Prvi maj. Ali, ne, nije kod nas pomeren i početak jeseni, nego tako, ljudi ubedili sebe da se tad leto završava. A gde to kod nas, pitate se. Da, to se takođe pomerilo. Prisvojne zamenice su promenile odnos. Tako je kod nas kod mene dobilo novo značenje jer se i mesto mog stalnog boravka pomerilo onog dana kad je njulendedimigrant dobio PRC! Ne budite bezobrazni! PRC nije ono što je vaš mozak pomislio. PRC je kod nas lična karta, iliti Permanent Resident Card. Prema tome, od kad smo dobili PRC kod nas je postalo u Kanadi. Oni zainteresovani za promenu vaš u naš će se sigurno pitati koliko je ta procedura trajala – mesec i po dana. I što je sad taj PRC važan? E zato što kao njulendedimigrant ne možete ponovo da uđete u Kanadu ako je pod tim statusom napustite, a PRC vam dozvoljava da ulazite i izlazite kad god, koliko god. Uđeš, izađeš, uđeš, izađeš – PRC je to!

Nego, da se vratim ja na ovu našu jesen s početka. Sedimo tako na omiljenoj plaži tokom aeromitinga za Praznik rada i čujem razgovor grupe ljudi iza sebe (u slobodnom prevodu) jaaaao, poslednji vikend leta, jaaaao počinje jesen, eto i poslednji vikend na plaži, a sad će i minus beskonačno, jaaao, jaooo! Pa, stvarno jaaaaooooo! Uspaničeno zamuckujem pa nininisuuu valjda i godišnja doba popopomerena? Jeste da nas svi poslodavci ubeđuju da je ovde sve totalno drugačije i da moramo da stičemo kanadsko iskustvo, ali da li je moguće da ne znaju kad počinje koje godišnja doba! Šta su bre ove učili u školi! Zum! Povratak na osnovnoškolsku materiju i još jednu od noćnih mora ej-en-ej pi-i-ti-ar-ou-vi – Ana, reci nam kad počinju godišnja doba! Ali, zaštooo je tooo važnooooo?! Pita se šestoilisedmogodišnja Ej-en-ej. Eto, vidiš sad zašto je to važno! Opet ti je ova zemlja pokazala zašto je naš, tj. vaš školski sistem najbolji na svetu! Da, prijatelji moji, roditelji sve one prslatke dečice koja su krenula 1.septembra u školu i po čijim slikama na Fejsu mi izgleda da ste vi bili uzbuđeniji od njih, iako znate koja hrpa gluposti ih čeka, ali ipak oni, rekla bih, osećaju da to i nije baš tako divno mesto za njihov otvoren um i nedirnuto srce, pa su na tim fotografijama većinom u nekom atipično ukočenom položaju sa stisnutim izrazom lica. A, to se stiiiiideee! Izvinjavam se, izgleda nisam shvatila.  Iako i vi u dubini svoje roditeljske duše ipak znate da će ih tamo učiti gomilu gluposti, ne brinite, bar će znati kad počinje koje godišnje doba i koji se radovi na polju obavljaju u jesen! Ipak te škola ima smisla! Eto mi ga sad, PRC!

Elem, leto u Torontu je bilo idealno godišnje doba za dolazak u ovu hladnu zemlju surove klime gde grtalica radi bez prestanka. Bar takva slika o njoj živi u očima svih stanovnika toplih, južnih zemalja. Međutim, ljudi moji, u životu se više nisam skuvala nego ova dva letnja meseca ovde! Visoke temperature od oko 32-35 stepeni celzujusa plus vlaga koja diže osećaj toplote do 45 stepeni. Dobro, osim na ulici, ovu temperaturu zaista nigde ne osećate, jer je sve klimatizovano, od metroa, autobusa, nekih tramvaja, stanovi imaju centralne klime ako su noviji, stariji obično imaju montažne, ali ne split sisteme kao kod nas nego, one starinske koje se kače na prozor. E, da prozori! (Što skačem s teme na temu, kao veverica ispred naše zgrade) To je tek posebna priča. Ogromna prozorska okna i stakla preko celih zidova, a deo koji možete da otvorite je veličine šaltera. Onog, levo - desno, pauza, fali ti jedan papir! (Mogla bih sad da skočim i na temu FTJP, ali previše će biti, podseti me da ti i to jednom ispričam). A zašto? Ne znam, logično objašnjenje mi još uvek niko nije dao. Srećom imamo vrata od terase u dnevnoj sobi. Tako su ti prozori još jedna od stvari na koju se navikavamo, još jedno kanadsko iskustvo. Ehej! Vidi ovo! Ha! Kadar na zgradi preko puta: komšinica pere prozore! Jao, kao kod kuće! Sredovečna gospođa se penje na merdevine s krpom u ruci i...opaaa! Pa, ona je u vešu! Mah levo, mah desno, žustri spust da se opere krpa, sledeća na svifer (iliti portviš ili partviš ili kako god se to kod vas kaže) pa udri po prozoru pored, koji se naravno ne otvara. Mah levo, mah desno, zum gore, zum dole, ma ova mora da je naša! Nema mnogo ljudi tu tehniku u negližeu! Ma, baš je naša, hajde ne budali, piši dalje! A u tom trenutku – fljuuuuus! Lavor sa vodom od prljavih prozora se u pokretu ljuljaške pljuska po terasi. Curi kroz otvor naravno, ali to je da se i komšija ispod seti da opere prozore, nego šta, prljavac jedan! Sezonsko pranje! Metlom se ostatak vode isteruje sa terase, rukom se briše čelo i komšinica ulazi u stan. A ja otvaram kladionicu: da li je naše gore list, ili nam je neko skinuo pokrete? Ajmo, narode, postavljamo kvote!

Kadar vraćamo na leto. Juriti kulturno-istorijske znamenitosti u Severnoj Americi nije potrebno, nema ih baš nešto. Ali ono čega ima je priroda i nju treba juriti. Te smo to i radili ovih letnjih meseci. A da, posetili smo i dva nazovimo kulturno-istorijsko-kulinarska događaja, oba doduše u prirodi. Jedan je bio Paw festival Indijanaca u obližnjem gradiću. Najavljivan kao etno-festival u rezervatu sa prezentacijom običaja, hrane, muzike i plesa, zvučao je vrlo zanimljivo. Muzike i plesa je bilo. Atnosfera krajnje opuštena, ljudi tupkaju nožicama u ritmu tam tama, skakuću okolo, veselo. Ostalo je sve bilo autentičnije u Knez-Mihajlovoj kod onih Indijanaca što su iz godine u godinu svirali Kondorov let. A onda i oni nekud odleteli. Ili su se asimilovali i sad đuskaju Moravac po svadbama novih rođaka. Nisam nikad saznala. 

Drugi je bio Rib Fest iliti festival rebaraca. Ime je obećavalo, a nije ni razočaralo! Rebarca vrhunska! Međutim, jedan, brojem i slovima 1 štand sa pivom. Hm...ne točenim...u limenkama...ne dobro...Ok, velika bina sa muzičarima koji sviraju odlično, tribjut bendovi i oni svašta svirači, ali zvuče odlično. S druge strane publika. Sedi. Da, dobro ste pročitali, sedi na plastičnim stolicama i gleda, da - g l e d a rok svirku! Čak i stari roker sa svom rokerskom opremom od kožnih pantalona, čizama, marame, verovatno i Harlija na parkingu. Pomislila sam, ovo je čudnije od nekih koncerata u Češkoj za čiju sam publiku mislila da je najmrtvija. Ovi su za sad šampioni! Sledeće veče su najavljivali AC/DC tribjut bend. Nismo otišli. Nije nam se sedelo. 
Kad smo stigli ovde, začudilo me je što većina drugara ostaje leti u Torontu. Zašto? Najzad je toplo, neki su mi rekli, dok drugi kažu da obožavaju leto u Torontu jer tada grad ispoljava sav svoj kapacitet lepote i provoda. I jeste tako. Veliki broj ljudi leti ipak ode iz grada, studenti većinom nisu tu, te nema ni preterane gužve. A šta sve grad pruža – sve što vam padne na pamet! Već u prvih par dana Marija, Ugijeva drugarica iz Beograda koja je ovde par godina, nas je odvela na ostrvo. Do njega se stiže metroom do železničke stanice u centru, pa onda trajektom petnaestak minuta (od našeg stana jedno 45 minuta ukupno). 

Eh, to je bila ljubav na prvi pogled! Vožnja trajektom po jezeru koje više liči na more, a zatim dolazak na Ward`s Island (to je ovaj deo levo, gde ide levi brodić).  Na tom delu se nalaze kućice u kojima neki žive, a neki ih koriste kao vikendice. A one su kao iz bajke!

Svaka ima neki svoj stil i izgleda kao da ulazite iz priče u priču. Sve imaju velika dvorišta i prosto odišu opuštenošću i uživanjem. Na tom delu ostrva je i velika plaža, ali dan je bio oblačan i tmuran te smo nastavili šetnju ka Centralnom ostrvu. Centralno ostrvo je više za porodice koje dolaze iz grada na izlet, tamo je veliki luna park, farma sa životinjama, velika plaža koja je obično puna porodica sa decom i ogromni parkovi za piknik i odmaranje. Sve je lepo sređeno, uredne fontane, cvetni aranžmani, ništa počupano i polomljeno. Bilo je ostavljenog đubreta, ali s obzirom na šarenolikost posetilaca ostrva iz raznih kultura i delova sveta, prosto mi je bilo fascinantno da je sve tako uredno. Pitala sam se, da je neko seo na naslon klupe ili se popeo na sto, da li bi i ostali to uradili? Koliko je potrebno da se napravi nered, da se slomi par klupa, išara nekoliko stolova, urežu parole na drvenim stolicama? Ili možda ti isti doseljenici noću dolaze na ostrvo, čiste, farbaju i sade, pa je to jedan veliki začarani krug? Ostaje mi misterija za sad.

Pošto su i na ostrvu razdaljine poprilično velike, posle prepešačenih kilometara i kilometara, poslednji deo ostrva smo ostavili za drugi dan.

Treći deo ostrva otkrio nam je par dana nakon prve posete Dušan jer je tamo „najlepša, najčistija i najopuštenija plaža“ kako je rekao. Plaža Hanlan`s Point (skroz desno) je postala naše omiljeno mesto za kuliranje i uživanje u letu. Duga, peščana, sa čistom prozirnom vodom, okićena plavom zastavicom podeljena je na regularni deo i na deo gde možete da budete obučeni, ali i nudista, gde možete da pijete pivo koje ste poneli, a da ga ne uvijate u papir, gde je LGBT i strejt populacija na istom mestu, gde su ljudi svih generacija zajedno, mesto koje mi je u prvih pet minuta priraslo za srce kao oaza beskonačne slobode. Možete tu videti i doživeti svašta, a da li će vam se svideti i biti vam prijatno, zavisi od vaše otvorenosti i prihvatanja različitosti. To mesto je po mom mišljenju odraz kanadskih principa. A ako vam se ne sviđa, i u tom slučaju imate mogućnost izbora i slobode - pravac plaža na Centralnom ili Vardovom ostrvu, gde je sve, što bi kod vas rekli, normalno.

Osim ove plaže koja je postala jedno od naših omiljenih mesta u gradu, moja drugarica iz gimnazije, Kaća i njen muž Pit su nam otkrili još jedno prelepo mesto na jezeru. Deo grada u kojem oni žive, Bičiz, nalazi se na istočnom delu i nekada je bilo mesto gde su stanovnici Toronta imali vikendice. Danas jako podseća na Dedinje ili Senjak, na brdašcu je sa prelepim vilama u prirodi. A dole – jezero i plaža! Pit je s nama podelio i svoje omiljeno mesto za meditiranje – brdo sa mekanom mahovinom ispod fabrike za prečišćavanje vode, koja izgleda više kao neki klasicistički ogroman zamak, a ne postrojenje ispod kojeg se pruža prelep pogled na jezero i jedrilice. Predivno mesto i još divniji drugari!

Prvo leto u Torontu je ostavilo više utisak nekog velikog grada na moru nego mesta koje će uskoro da okuje strašna zima i neće ga pustiti do maja. Oni stari imigranti obično prokomentarišu da je baš lepo što nam je prvi utisak Toronta takav, nasmeše se pomalo cinično i kažu pitaćemo vas za par nedelja. A ja kažem, pa zar za par nedelja ne počinje ono prelepo menjanje boja lišća, kad je sve čarobno i neverovatno šareno? Zar ne počinje novo godišnje doba? Pa Noć veštica i maskenbal i bundeve i miris cimeta iz kafića! Zar nije divno što se sve menja, što dolaze nove boje, nove avanture i nova otkrića! I tako ostanem ja sa tupavim osmehom (tipa ovog na slici), dok me ti iskusni imigranti kiselo gledaju.

Po tom osmehu prepoznate njulendedimigranta...

...ili onog ludog optimističnog blizanca.

Ma nek` ste vi meni živi i zdravi!

I dok smo i mi i vi strpljivo čekali, evo šta se danas munjevitom brzinom desilo.

Dobre vesti dolaze telefonskim pozivom od strane vesele menadžerke iz Beja s kojom je Ugi razgovarao pre skoro mesec  dana – da li ste još uvek raspoloženi da radite sa nama? Jok, ti si! Posle 30 dana čekanja i razvlačenja u roku od samo 3 sata potpisan je ugovor i Ugi je dobio prvi kanadski posao! Radiće u parfimeriji gde, kao što je i sam priželjkivao, sve miriše! Uslovi sasvim dobri za prvi posao i za pokrivanje troškova života oboje nas. Jupi! Ostvaruje mi se san da budem (očajna) domaćica! Samo još da se preselimo u neko predgrađe. Naravno da je to samo šala, jer ipak nam je potrebna još jedna, bar mala plata da živimo za početak opušteno. Svakako divne vesti!

I dok smo se nalazili sa drugarima i mojom sestrom i zetom da odemo na slavljeničku kafu, stigao je i meni odgovor sa fakulteta. Ovaj put vesti dolaze putem mejla. Sve oči su uprte u mene dok čitam mejl, a onda je usledio zvuk razočarenja iz američkih serija: oooooooou! Otkazuju konkurs za predavača i popunjavaju mesto osobljem sa fakulteta. U trenutku mi je bilo žao, ali kratko je to trajalo. Mislim da je moj surovo realni blizanac preuzeo primat i pripremio onog ludo optimističnog blizanca na loše vesti. A i hajde, bogati, pa ipak nije ovo film! Zar ste pomislili da će jedan njulendedimigrant odmah uleteti s aerodroma pravo na fakultet? E, ja jesam... U stvari, onaj ludi optimistični filmski happyend blizanac jeste. Sva sreća pa imam ovog surovo realnog u rezervi.  Svi su se u trenutku rastužili, jer su i oni blesavi romantičari, pa su već režirali da je danas taj dan kad se sve dobro skockalo, postoje one neverovatne priče, ovo će biti jedna od njih! Ali: ooooooou!

Svakako nas druga vest nije sprečila da budemo dobro raspoloženi zbog prve. I dok sam sedela u divnom društvu Dušana, Dragutina, Uglješe, sestre i zeta, shvatila sam da ne treba da budem tužna zbog posla koji nisam dobila. U međuvremenu sam dobila nešto bolje. Nove prijatelje koji su uz nas da nam pomognu i podrže nas kao da se znamo sto godina! I da se raduju sa nama, kao i da uzdahnu to filmsko oooooou! A to je mnogo važnije od bilo kojeg (ne)dobijenog posla! Ili tako bar misli onaj ludi optimistični blizanac. Onaj realistični, neka iskulira malo.

I kao što bi moj mudri otac rekao: Naše će da dođe!

I kao što bi moja pokojna majka, čiji smo rođendan danas obeležili, rekla: Ma, nek` ste vi meni živi i zdravi! :)