„Иако свуда сија исто сунце, терен се ипак разликује“

Imala sam 14 godina kada sam pitala svoje roditelje da me posavetuju koju srednju školu da upišem. Kao iz topa moja majka ispali „idi da budeš frizerka!“ što je izazvalo kolačenje mojih očiju, a nakon toga sa izjavom „ili autoelektričar“ i misao da nešto nije u redu s mojom majkom, a bogami i ocem koji je ozbiljno u tome podržavao. Dobro, očigledno se sprdaju sa mnom, ili je ovo još jedna od njihovih čudnih vaspitnih metoda da budem samostalna, odlučna, spoznam dobre stvari. Doneću ja sama odluku – upisah tako filološku gimnaziju.

Nakon mature i dobijanja diplome u kojoj dobih zvanje „crtica“  iliti /, jedino što sam mogla je ili da radim u butiku ili da upišem fakultet. Rad u butiku u mom slučaju nije dolazio u obzir! Ne zato što je to loše raditi, nego zato što želim da studiram, želim da budem intelektualac, da istražujem, da pročitam mnogo mudrosti izrečenih „od kad je svijeta i vijeka“, želim da naučim nove jezike, nove kulture, želim da učim, da pišem, da prevodim, da širim svoje vidike, da budem slobodna, da primenim sve što su nas u filološkoj učili, a ono najvažnije je bilo da imam slobodu mišljenja i govorenja!

Fakultet je na početku bio sve osim gore navedenog. Sečenje svega što je filološka u mene usadila. Ukalupljivanje svih sloboda koje sam razvila. Suzbijanje svake novonastale ideje i mišljenja. Četiri godine mučenja i strahovite borbe i za sebe i za svoja prava i slobode. Četiri godine tapkanja u mestu zbog kako svoje, tako i tuđe tvrdoglavosti.  A da ipak ti potražiš neki posao u butiku, često sam sebi govorila u tom periodu, često su me hvatale misli da je možda moja majka bila u pravu i da bih kao frizerka ili autoelektričar možda bila mnogo srećnija i slobodnija! Ali, drugi blizanac bi odmah lupao šamare ovom prvom koji često teži da se preda, odustane, ide linijom manjeg otpora, i šutirajući ga nogom u dupe, izbacivao ga iz moje glave i uzimao primat pobunjenika, borca, revolucionara, sanjara, ludaka!

Zahvaljujući njemu i nekim dobrim ljudima koji su u sebi imali sličnog čovečuljka, ubrzo sam misli o alternativnim zanimanjima izbacila iz glave, jer su se zvezde poklopile i moji rezultati su konačno imali uspeha! I tako sam jednog dana počela da radim na stranom univerzitetu gde su mi „šefovi“ dali punu slobodu i razvijali moju kreativnos i gde sam mogla sve svoje snove da spovedem u delo. I tako sam jednog dana i doktorirala, što iskreno rečeno nikad nisam planirala, ali su me neki slični „pobunjenici“ motivisali i pomagali s vremena na vreme da ponovo išutiram onog blizanca „odustavača“.

Odlučila sam nakon iskustva van Srbije da se vratim u svoj grad i da živim tamo. Opet su se zvezde poklopile i čekao me je divan posao na kom sam radila sa veselim i pozitivnim ljudima, učila ih našem jeziku i svemu lepom što imamo. Stari prijatelji su bili tu, neki su se zbog okolnosti života (idiota) pritajili, neki postali upravo oni što je nedostajalo, a neki novi su se pojavili i ostali. Blizanac pobunjenik se povukao, da odmori malo, a onaj drugi je krenuo da se baškari i uživa u miru i sve većoj kolotečini.

Ko se probudio, znate i sami! Evo me tu gde jesam. I zašto sam odlučila da pišem ovu dosadnjikavu radnu biografiju? Zato što moram da vam kažem da je moja baba Marija bila apsolutno u pravu kad je govorila da od sudbine ne možeš pobeći.

Ej-en-ej je dobila prvi kanadski posao! Jeeeej! Kanadsko iskustvo i rad u velikoj kompaniji! A šta Ej-en-ej radi? Da, da, dame i gospodo, prijatelji i rodbino, ona je konačno butikašica! Ta ta ra raaaaa! Sa 19 godina nije dolazilo u obzir, ali skoro 19 godina kasnije, eto nje u tržnom centru za kasom How can I help you? I tako već skoro mesec dana, zbog čega nije dugo mogla da se javi, da napiše nešto, skupljala je utiske i svađala se sa Anom šta da vam napiše: kako joj je? Posebno onima što će reći, eto, ludača, otišla je da bi radila u butiku i to sa svojim doktoratom, pa posao je ovde imala, pa i svoj stan, pa svi prijatelji, pa je oca ostavila ovde, pa zaista mi nije jasno! Verujem da mnogima ni posle ovog pisanija neće biti jasno, ali šta da vam radim, život sa „revolucionarom“ i „odustavačem“ nije lak!

Elem, trećeg dana na mom novom radnom mestu, staviše oni mene u magacin na spratu gde je donji veš (taj tržni centar je inače kao nekadašnje naše robne kuće). Magacin je mala soba 3 sa 3 bez prozora sa kutijama punim robe koju treba raspakovati. Kažem ja sebi, ok, ovo nije bio dogovor, ja treba da radim sa mušterijama, ali nema veze sigurno će biti sat-dva pa odoh ja na svoj sprat. Ne lezi vraže, provedoh ja 7 sati u maloj sobi 3 sa 3 okružena papučama, pidžamama i gaćama.  Tog trećeg dana svog novog posla sam naučila mnogo i o poslu i o sebi. Od toga da brake the box ne znači ugazi kutiju, nego je lepo skalpelom po selotejpu raseci pa je složi, do toga kako se brzo i efikasno skida najlon sa odeće koja visi na ofingerima, kako su minijaturne tagagače upakovane u maksimalnu kesetinu, na koji ofinger se koji brushalter i kako kači, pa do toga da nisam ja stvorena za sečivo u rukama, da soba 3 sa 3 stvara osećaj anksioznosti, da ne želim da radim u magacinu, da ni jedan posao nije loš, ali da nije dobro znojiti se sa skupim puderom na licu i u tek kupljenoj lepoj majci, da nisam ja školu učila da bi me neko zatvorio u magacin, da ne govorim ja silne jezike da bih provela dan sa koleginicom koja jedva i engleski nabada, da je moja majka sigurno, ako me od nekud s neba gleda, sada očajna jer je ona htela da sam frizerka, gospođa, a ne magacionerka, da nisam ja otišla iz svoje zemlje da bih ovo radila, da ja nemam potrebe da se mučim, da mogu sutra da se vratim, da mrzim ženske gaće, da sam besna, da mi se oči pune suzama, da mi se grlo steže, da ne mogu da dišem, da me hvata anksiozni napad!

Nakon poučnog dana objasnila sam menadžeru da ja neću da ovo radim. I još par stvari, al’da ne dužim. Tog dana sam naučila da APP sistem važi svugde na svetu. Ali kod mene nije prošao ni ovde. Dan u magacinu je opet probudio „revolucionara“, onog što je gimnazija naučila da se buni, bori, digne glas. Nakon tog dana podijum je opet bio moj i ja sam bila srećna butikašica sa svojim mušterijama i sa mišlju da li je dan u magacinu namerno meni poslat po sistemu budi zadovoljan i butikom? Ili upravo signal viših sila, zvezda, sudbine ili čega god da jeste to zabavno, ali da sam ja ipak naučni radnik i da ne zaboravim na taj deo svojih ambicija? Da li je to bio šamar „revolucionaru“ da možda nije on uvek najpametniji i da je sve ovo bila možda velika greška?

Pre neki dan mi je prijatelj posao dugački mejl. Иако свуда сија исто сунце, терен се ипак разликује, reče mi on i na kraju doda Ипак си тамо тек неколико месеци, ко зна шта је још пред тобом. Prva rečenica mi odzvanja u ušima svakog dana, a druga je pokrenula nove događaje! Osim prvog čeka sa platom, dobila sam poziv za intervju za posao u banci, kao i mogućnost prelaska na drugu poziciju u robnoj kući. 

Ipak je, dragi moji prijatelji, ovo tek 4 mesec Ej-en-ej na novom terenu, morala bi da ima malo više strpljenja. Probaću da joj objasnim to. A možda i da nalupam par šamara jednom od blizanaca. Samo da odlučim ovog puta kom.