U trenutku kada je Merkur
retrogradan, devet meseci nakon poslednjeg bloga, eto mene! Da li je Merkur
učinio da se vratim, tj. da li je on
inicirao prebiranje po fiokama prošlih dana i sumiranje godine, ili je to samo
tipičan
prednovogodišnji čin koji većina nas praktikuje, nemam pojma. Kako god, tu smo
Merkur i ja spremni da kopamo!
Razmišljajući odakle da počnem,
kako da te silne mesece i dešavanja pustim da teku, da li hronološki ili po nekim događajima
i likovim, vraćala sam se uporno na jedno. Ili tačnije na jednog. Kada sam ga upoznala na klupi na malom
Tašu dugo sam posmatrala njegove šake i stopala i pokušavala da odgonetnem tajnu
njegovog nadimka. Ništa mi nije ličilo na šape. Iako je podsećao na veselog
medu, nalik onom iz Mapetovaca, uvek spremnog da ispriča neku anegdotu i zabavi
nas, nadimak ipak nije krio nikakvu misteriju, već je bio vezan za njegovo
prezime. Kao i ogrlica sa kandžama oko njegovog vrata. Imenom ga nikad nisam ni
nazvala. Nismo bili previše bliski. Nikada tih prvih godina poznanstva. Znala
sam o njemu mnogo, ali ne i njegovu najveću slabost. Ona mi se predstvila baš
kad ga je odvukla na ivicu. Ali je tog puta iskoračio nazad, vratio nam se, potrudio
se. Po povratku me je iznenadio svojim naprasnim pozivom na kafu i željom da mi
ispriča sve. I ono što sam želela da čujem, a i ono u šta nisam mogla da verujem. Od
tad smo pričali često, družili se dosta, bivali bliži nego ranije. Posle svog
iskoraka nije bio isti, ali je još uvek onaj veseljak često izlazio na površinu.
Imao je planove, želje, snove, trudio se da nađe svoje mesto na ovom svetu. A i
mi smo se trudili da ga nađe. Slušali smo
njegove priče o masonima, a i o masovnim ribama, o manjku poroda u društvu, o
neostvarenim trojkama, a i o dobijenim desetkama, prelazili smo preko nekih
pogrešnih koraka, tolerisali njegovu ogromnu svojeglavost i sebičnost, tj. bolje
reći egocentričnost. A onda je sa ovog
sveta otišao u svom stilu - na najsebičniji, najegocentričniji način! I nadam
se, našao svoj mir. A ja sam ostala ljuta, besna i mnogo tužna. Jer je odustao.
Jer je odbacio sve planove i snove. Jer više nemamo s kim da prebiramo po tim
ludim temama. Jer je opet mislio samo na sebe. Jer sam bila bespomoćna. Jer sam
daleko. Jer sam i ja sebična. Poslednje slike s njim su upravo sa mog
rođendana. Predivnog rođendana sa najdražim prijateljima, na terasi iznad
krovova Vračara tih toplih junskih dana u Beogradu.
Svoj prvi kanadski godišnji odmor
EjEnEj je provela kao svaki novopečeni imigrant - u otadžbini. Pred odlazak na
zasluženi odmor, obećan joj je novi full time štand kad se vrati. Tako je i
bilo. Biotherm pionirka je svoju plavo-belu uniformu zamenila prelepom Clarins
crvenom haljinom u stilu tetkica-čistačica iz 80. godina stare nam domovine.
Borosane su ipak nedostajale, ali nije nedostajalo inspiracije za edukaciju
severnoameričkih koleginica koje o tom modnom detalju nisu imale predstavu, a
želeli smo, mi iz te priče, da podelimo čemu se svakodnevno smejemo kad se
pojavim u svojoj mantil-haljini tj. kecelji. Na kraju su koleginice zaključile da to mora da je jako
udobna i zdrava obuća, što za leđa, što za stopala, a i da smo 80. bili bas
napredni. Eh… I tako je EjEnEj avanzovala u tetkicu, oprostite, u Clarins bjuti
advajzerku i pomerila se u prednji deo prodavnice, odmah iza Chanela! A, kakav
skok! Na novom štandu EjEnEj je naučila i da šminka mušterije, da radi poseban
Clarins tretman lica, da ubedi kanadske dame da lice treba prati, a zatim kreme
mazati.
Leto u Torontu je ovog puta bilo
prilično loše u smislu vremenskih uslova. Veoma kišno proleće je uslovilo
poplave, pa su omiljene plaže na kojima smo prošlog leta provodili dosta dana,
ovog leta bile zatvorene. A i ovog leta je full time bjuti advajzerka aktuelna,
te i nije ostajalo mnogo za plažu. Ali došao je septembar i prvi gosti! Prvi,
najhrabriji (ili najsrećniji) je preleteo okean, ostao dovoljno dugo da se
naviknem da je tu, pa da bude teško kad ode. S prvim gostom smo imali i prvi
ovogodišnji odlazak na omiljenu plažu, savršeno isplaniran ceo dan gušterisanja
na suncu i uživanja. A onda se gost u sred tog savršenog dana ukočio! To je
donelo nove avanture na ostrvu gde je do trajekta inače potrebno 20 minuta
laganim hodom, ali naša avantura se pretvorila u dvočasovni pohod do kopna gde
mu je na kraju Spok iz Zvezdanih staza spasao život - dao mu flaster protiv
bolova! Ne, nismo bili pod dejstvom ničega osim bola, ali je tu, u luci, svakog
dana muškarac u kostimu Spoka i očigledno ima dobro koferče prve pomoći sa
svačim protiv bolova. I ko zna šta još krije u svom spejsi-koferčetu! Naš gost
je krajem septembra odleteo, ne sa Spokom na Enterprajz, već Er-Fransom na
stari kontinent, a u moj život je uletela još jedna osoba koja mi je oduzela i
ta dva slobodna dana van uniforme tetkice!
Ako se sećate, prošle godine, čim
sam došla u Toronto, otvoren je konkurs za predavača češkog za početnike na
Univerzitetu Toronto. Predala sam prijavu, ali nisam im bila potrebna. Ukratko,
osoba koja je držala taj kurs je odlučila da ga zadrži za sebe. Ovog avgusta mi
se ta ista osoba obratila mejlom sa pitanjem da li bih ponovo konkurisala, jer
će od septembra trebati novi predavač za iste predmete. Jok, ti bi! I ovog puta
sam dobila mesto predavača na UofT. Hej, da li ste ti, Ana i ti, EjEnEj svesne!
Gde je skakanje do plafona, smaračice jedne! Hej, tri šamara svakoj! I tako se
pojavila Professor Petrov koja je od septembra Ani oduzela slobodne dane, a EjEnEj
presvlačila u garderobu raznih boja i modela i odlazila među studente. Oh,
kakav je osećaj sreće Professor Petrov unela u naše živote! Dva dana u nedelji
po dva sata omiljenog posla! Pozornica na kojoj sam najbolja je opet moja!
Posle samo 14 meseci imigrantskog života, ja sam na Univerzitetu, ja imam svoje
studente, ja imam opet zadatak da učim druge, ja imam svoju kancelariju (doduše
sa milenijumskom prašinom i knjigama koje malo vuku na memlu), ja sam opet na
svom terenu, svoj na svome! Volim neplanirano i ničim izazvano pojavljivanje
Professor Petrov! Moram vam priznati da je EjEnEj bila malo ljubomorna i u početku zbunjena,
ko je sad pa ova kad sam ja taman preuzela primarno mesto uspešne karijeristkinje,
ali tri čvrge su sve rešile i EjEnEj je najzad dozvolila da Ana uživa u
starom-novom liku svog života! I tako je od septembra EjEnEj bila pet dana na
sceni, Professor Petrov dva, a Ana nije uspevala baš mnogo da uradi u pauzama
njihovih činova.
Tako je brzo došao i ovaj
predbožićni period, Professor Petrov je dovoljno naučila svoje studente da mogu
da uživaju na raspustu, EjEnEj je slobodne dane ustupila Ani da sa Merkurom rovari,
podseti se, napiše nešto. Dolazi nam drugi kanadski Božić, kuće u kraju su opet
okićene, pokloni se sumanuto kupuju, božićne i novogodišnje žurke se planiraju,
a ja mogu da sumiram da je ovo bila odlična godina u kojoj sam mnogo naučila i
o sebi i o drugima, godina u kojoj sam bila toliko srećna da sam se u jednom trenutku leta za Beograd uplašila i pomislila da se avion ruši jer nešto loše mora da se
desi, godina u kojoj je jedna draga osoba otišla sa ovog sveta, godina u kojoj
su neke osobe oživele deo moje energije koja je podstakla lavinu lepog, godina
koja čekam da prođe kako bi se u sledećoj pokrenulo još toliko toga! To vam je ukratko to! Neka se samo (o)kreće!
Нема коментара:
Постави коментар