Can you spell it, please?

Važna stvar prilikom iseljenja u Kanadu je da zapamtiš svoju novu titulu: new landed immigrant. Da, to sam ja, novi imigrant! I prvih mesec dana u svom novom životu ta titula je nešto što izgovaraš odmah posle svog imena. Dobro, tačnije nakon spelovanja svog imena! E, vidiš, to za spelovanje u uputstvima tipa šta raditi kad stupiš na tlo nema. Prevideli ljudi! Ili smatraju da je to normalno. A nama, vukovcima, u tom prvom njulendidimigrantskom trenutku života, prođe kroz glavu onaj osećaj nebuloze iz prvog susreta sa jezikom svog novog stanovišta: ej-bi-si-di-i-ef-džiiiiii i pitanje – a šta će mi ovo u životu! E, pa, nakon tridesetikusur godina, shvatiš! Uveriš se u kvalitet svog školovanja i da su bili u pravu svi oni što kažu da je naš školski sistem keva za ove na zapadu! Aj nek’ oni meni sriču svoje ime po našem! Ha! I tako, zahvaljujući mojoj teacher iz osnovne, kao zapeta puška finom mladiću na useljenjičkom pultu, nakon 12 sati leta, minimum 36 sati nespavanja, komešanja da-ne pitalica u mozgu, suzdržavanja suza i knedle u grlu i preispitivanja svoje odluke, lepo, u stavu mirno, kao pesmicu otpevaš svoje ime – ej-en-ej pi-i-ti-ar-ou-vi! On te fino pohvali, zahvali ti se i kaže Welcome to Canada! A ti, sa onim istim osmehom na licu koji si imao kad si dobio peticu iz tog besmislenog spelovanja, ponosno uzmeš sve brošure koje si dobio kao mape za njulendidimigrantsko snalaženje i kreneš ka izlazu. Ili ka ulazu? E, sad, to nas nisu u školi naučili. To ti je stav ličnog odosa prema situaciji. Sve u svemu:

Velkam tu Kenda, Ej-en-ej Pi-i-ti-ar-ou-vi!