Strpljenje je umetnost nadanja

Između spelovanja, potrage za pivom i uživanjem u blagodetima nove zemlje, već drugi dan našeg imigrantskog života krenuli smo u još jednu, ozbiljniju, potragu – za poslom. Zato nam je ono pivo i bilo potrebno! A pre apliciranja za poslove potrebno je ipak nešto važnije od piva, nešto bez čega ne možete imati ni mobilni telefon, ni internet, ništa - račun u banci. Otvaranje računa i nije bio neki problem, čak postoje i određeni programi i privilegije za nove imigrante, pa je i račun i dobijanje platnih i kreditnih kartica išlo kao po loju.  Plus, zamislite, sami možete da birate svoj PIN! A, šta kažete! Neverovatno! Sećam se kad sam svojevremeno pitala u bankama u Beogradu za tu uslugu, gledali su me kao da sam pitala da li biste mogli da mi istranžirate ovo prase.  Elem, u prva tri dana smo imali sve, debitnu karticu odmah, a zatim i telefone i internet kod kuće. Kreditne kartice su stigle nakon 2 nedelje na kućnu adresu. Banke, naravno, sve rade da vam obezbede što bolje usluge i da vas navuku na što nepovoljnije kredite ili osiguranja, al’ tako je to svugde, pa i u zemlji u koju svakog dana stigne kontingent naših sapatnika. Prvi korak – rešen! Čak nismo ni imali želju za pivom.

Sledeći korak – kako postati fizioterapeut? (Koga ne zanima, neka pređe na naredni pasus). E, tu je želja za pivom rasla! Ukratko, prvo treba da nađete neku ordinaciju da vas prime da volontirate, pa onda da vas uzmu kao asistenta fizioterapeuta, sve to da biste sticali kanadsko iskustvo, pošto “je ovde sve mnogo drugačije”. Istovremeno šaljete diplomu Više škole na evaulaciju, pa kad vam kažu šta vam sve priznaju od ispita upisujete bridžing program na koledžu i polažete razliku ispita. Onda se prijavite za licencu da postanete fizioterapeut i ovde. Prođe tako lagano jedno 2 godine, po slobodnoj proceni, dok do toga dođete, uložite par hiljada dolara, al’ posle ste car! Plata je odlična, a posao divan, jer ovde padaju u nesvest ako imaju 8 pacijenata dnevno (naspram Ugijevih stotinak u Beogradu), plaćeni ste po satu, ne po pacijentu. Pošto smo na početku tog puta, tj. Ugi ima za par dana razgovor za volontiranje (do kog smo došli preko poznanstava, preporuka i dugih pregovora) videćemo kako sve ovo protiče u realnosti.  Za sad on strpljivo čeka.

Dok čeka tu kombinaciju, prijavio se za posao u parfimeriji u tržnom centru. Od nečega moramo kupovati to pivo dok čekamo! S druge strane, rekao je da želi bar neko vreme da radi na mestu gde sve miriše, za razliku od prethodnog, beogradskog posla, pa eto ti! Ovo je onda idealan posao! Drug koji radi u tom tržnom centu ga je odmah poslao na razgovor, rekoše mu da će se javiti za 2 nedelje. To je bilo početkom avgusta. Verovali ili ne - čekamo! Išao je još na 2 kruga razgovora u istom tržnom centru za neka druga mesta, ja pomislila da će u NASU da ga šalju! Pa sad i za to radimo šta? Da, da, dame i gospodo, čekamo! Tako je!

Poslovna realnost je zapravo takva da ovde posla uvek ima, mogli smo već prve nedelje da radimo u restoranima ili na građevini ili u fabrici i zarađujemo pristojan novac. Nismo morali. Te izabrasmo ovaj put spoznaje strpljenja.

Kako postati predavač na fakultetu? (Koga ne zanima, preskače i ovo) Izgleda – teško! Iako sve izgleda savršeno dobro, priča ne obećava mnogo. Ili sam ja skeptična? Mada sam poznata kao optimistična osoba, neki mi čak rekli svojevremeno da sam surovo realna. Dakle, pre nego što sam došla, na Univerzitetu Toronto su otvorili konkurs za predavača početnog nivoa češkog. Konkurisala, pozvali me na razgovor sa sadašnjom profesorkom koja drži predavanja u vezi sa češkim jezikom, književnošću i kulturom. Otišla i izašla kao posle nekog užasnog ispita, sa onim osećajem izgubljenog vremena, samopouzdanja svedenog na nulu i sa iskustvom banalizovanim toliko da ste zaboravili na sve svoje predavačke uspehe, objavljene metodološke članke i visoke ocene svojih studenata i pohvale kolega. Znate ono kad se zapitate a zašto ja sebi ovo priređujem i zašto dozvoljavam da mi iscrpi sve dobro iz mene neko ovakav. Izašla sam sa tog razgovora kao posle nekog velikog neuspeha. A što je najgore, nije bilo neuspeha! Bilo je samo neodređenosti. Zaključak: znate, nemate kanadsko iskustvo (?!?!? Pošto je je za predavanje češkog ono mnogo bitnije od iskustva rada i studiranja na univerzitetu u Češkoj), mi ne znamo ni da li će nama neko uopšte biti potreban. Ej, kraj avgusta, semestar počinje kroz 10 dana, a ti ne znaš da li će ti biti potrebna zamena sebe same. Ma da! Ni ja ne znam da li želim da piškim ili da kakim! Što ste otvarali konkurs onda? I znaš šta je najgore? Što i pored sretanja gomile takvih energetskih vampira, nisam naučila u svom životu da ih blokiram, da ne dozvolim da su veći od mene, da mi ne kradu snagu i da me ne teraju da tonem! E to je ono što me je najviše potreslo nakon izlaska iz zgrade fakulteta! Ne što taj posao možda neću dobiti, već to, što još nisam naučila da raznim nastavnicima OTOa, profesorima muzičkog i Terzićevim mutantima širom sveta ne dozvolim da od mene naprave onu mene iz perioda njihove tiranije, jer ja sam sad odrasla, snažna osoba, puna znanja i iskustva!

I tako u ponedeljak počinje semestar. I ja čekam strpljivo odgovor sa fakulteta. I ipak sam definitvno optimista, jer se još nadam da ću, bez obzira na sve energetske pijavice, vampire i mutante, dobiti taj posao. Ja za druge poslove još nisam konkurisala, idem korak po korak, iliti step by step, što bi rekli Nju Kids on the Blok, uuu bejbeeee!

Strpljenje je jedna od veština koju ćemo u međuvremenu ponosno dodati u svoj CV. Izgleda da je to dokaz posedovanja tog opštetraženog kanadskog iskustva. A vidite da je ono otkrivanje dobrog piva s početka imalo i te kako smisla. Tako je mnogo lakše stpljivo čekati.