Kraj prve sezone

Kraj letnje sezone. Prvi dan jeseni! Iako se, kažu, ovde leto završava onog vikenda kad slavimo Praznik rada, onaj pomereni Prvi maj. Ali, ne, nije kod nas pomeren i početak jeseni, nego tako, ljudi ubedili sebe da se tad leto završava. A gde to kod nas, pitate se. Da, to se takođe pomerilo. Prisvojne zamenice su promenile odnos. Tako je kod nas kod mene dobilo novo značenje jer se i mesto mog stalnog boravka pomerilo onog dana kad je njulendedimigrant dobio PRC! Ne budite bezobrazni! PRC nije ono što je vaš mozak pomislio. PRC je kod nas lična karta, iliti Permanent Resident Card. Prema tome, od kad smo dobili PRC kod nas je postalo u Kanadi. Oni zainteresovani za promenu vaš u naš će se sigurno pitati koliko je ta procedura trajala – mesec i po dana. I što je sad taj PRC važan? E zato što kao njulendedimigrant ne možete ponovo da uđete u Kanadu ako je pod tim statusom napustite, a PRC vam dozvoljava da ulazite i izlazite kad god, koliko god. Uđeš, izađeš, uđeš, izađeš – PRC je to!

Nego, da se vratim ja na ovu našu jesen s početka. Sedimo tako na omiljenoj plaži tokom aeromitinga za Praznik rada i čujem razgovor grupe ljudi iza sebe (u slobodnom prevodu) jaaaao, poslednji vikend leta, jaaaao počinje jesen, eto i poslednji vikend na plaži, a sad će i minus beskonačno, jaaao, jaooo! Pa, stvarno jaaaaooooo! Uspaničeno zamuckujem pa nininisuuu valjda i godišnja doba popopomerena? Jeste da nas svi poslodavci ubeđuju da je ovde sve totalno drugačije i da moramo da stičemo kanadsko iskustvo, ali da li je moguće da ne znaju kad počinje koje godišnja doba! Šta su bre ove učili u školi! Zum! Povratak na osnovnoškolsku materiju i još jednu od noćnih mora ej-en-ej pi-i-ti-ar-ou-vi – Ana, reci nam kad počinju godišnja doba! Ali, zaštooo je tooo važnooooo?! Pita se šestoilisedmogodišnja Ej-en-ej. Eto, vidiš sad zašto je to važno! Opet ti je ova zemlja pokazala zašto je naš, tj. vaš školski sistem najbolji na svetu! Da, prijatelji moji, roditelji sve one prslatke dečice koja su krenula 1.septembra u školu i po čijim slikama na Fejsu mi izgleda da ste vi bili uzbuđeniji od njih, iako znate koja hrpa gluposti ih čeka, ali ipak oni, rekla bih, osećaju da to i nije baš tako divno mesto za njihov otvoren um i nedirnuto srce, pa su na tim fotografijama većinom u nekom atipično ukočenom položaju sa stisnutim izrazom lica. A, to se stiiiiideee! Izvinjavam se, izgleda nisam shvatila.  Iako i vi u dubini svoje roditeljske duše ipak znate da će ih tamo učiti gomilu gluposti, ne brinite, bar će znati kad počinje koje godišnje doba i koji se radovi na polju obavljaju u jesen! Ipak te škola ima smisla! Eto mi ga sad, PRC!

Elem, leto u Torontu je bilo idealno godišnje doba za dolazak u ovu hladnu zemlju surove klime gde grtalica radi bez prestanka. Bar takva slika o njoj živi u očima svih stanovnika toplih, južnih zemalja. Međutim, ljudi moji, u životu se više nisam skuvala nego ova dva letnja meseca ovde! Visoke temperature od oko 32-35 stepeni celzujusa plus vlaga koja diže osećaj toplote do 45 stepeni. Dobro, osim na ulici, ovu temperaturu zaista nigde ne osećate, jer je sve klimatizovano, od metroa, autobusa, nekih tramvaja, stanovi imaju centralne klime ako su noviji, stariji obično imaju montažne, ali ne split sisteme kao kod nas nego, one starinske koje se kače na prozor. E, da prozori! (Što skačem s teme na temu, kao veverica ispred naše zgrade) To je tek posebna priča. Ogromna prozorska okna i stakla preko celih zidova, a deo koji možete da otvorite je veličine šaltera. Onog, levo - desno, pauza, fali ti jedan papir! (Mogla bih sad da skočim i na temu FTJP, ali previše će biti, podseti me da ti i to jednom ispričam). A zašto? Ne znam, logično objašnjenje mi još uvek niko nije dao. Srećom imamo vrata od terase u dnevnoj sobi. Tako su ti prozori još jedna od stvari na koju se navikavamo, još jedno kanadsko iskustvo. Ehej! Vidi ovo! Ha! Kadar na zgradi preko puta: komšinica pere prozore! Jao, kao kod kuće! Sredovečna gospođa se penje na merdevine s krpom u ruci i...opaaa! Pa, ona je u vešu! Mah levo, mah desno, žustri spust da se opere krpa, sledeća na svifer (iliti portviš ili partviš ili kako god se to kod vas kaže) pa udri po prozoru pored, koji se naravno ne otvara. Mah levo, mah desno, zum gore, zum dole, ma ova mora da je naša! Nema mnogo ljudi tu tehniku u negližeu! Ma, baš je naša, hajde ne budali, piši dalje! A u tom trenutku – fljuuuuus! Lavor sa vodom od prljavih prozora se u pokretu ljuljaške pljuska po terasi. Curi kroz otvor naravno, ali to je da se i komšija ispod seti da opere prozore, nego šta, prljavac jedan! Sezonsko pranje! Metlom se ostatak vode isteruje sa terase, rukom se briše čelo i komšinica ulazi u stan. A ja otvaram kladionicu: da li je naše gore list, ili nam je neko skinuo pokrete? Ajmo, narode, postavljamo kvote!

Kadar vraćamo na leto. Juriti kulturno-istorijske znamenitosti u Severnoj Americi nije potrebno, nema ih baš nešto. Ali ono čega ima je priroda i nju treba juriti. Te smo to i radili ovih letnjih meseci. A da, posetili smo i dva nazovimo kulturno-istorijsko-kulinarska događaja, oba doduše u prirodi. Jedan je bio Paw festival Indijanaca u obližnjem gradiću. Najavljivan kao etno-festival u rezervatu sa prezentacijom običaja, hrane, muzike i plesa, zvučao je vrlo zanimljivo. Muzike i plesa je bilo. Atnosfera krajnje opuštena, ljudi tupkaju nožicama u ritmu tam tama, skakuću okolo, veselo. Ostalo je sve bilo autentičnije u Knez-Mihajlovoj kod onih Indijanaca što su iz godine u godinu svirali Kondorov let. A onda i oni nekud odleteli. Ili su se asimilovali i sad đuskaju Moravac po svadbama novih rođaka. Nisam nikad saznala. 

Drugi je bio Rib Fest iliti festival rebaraca. Ime je obećavalo, a nije ni razočaralo! Rebarca vrhunska! Međutim, jedan, brojem i slovima 1 štand sa pivom. Hm...ne točenim...u limenkama...ne dobro...Ok, velika bina sa muzičarima koji sviraju odlično, tribjut bendovi i oni svašta svirači, ali zvuče odlično. S druge strane publika. Sedi. Da, dobro ste pročitali, sedi na plastičnim stolicama i gleda, da - g l e d a rok svirku! Čak i stari roker sa svom rokerskom opremom od kožnih pantalona, čizama, marame, verovatno i Harlija na parkingu. Pomislila sam, ovo je čudnije od nekih koncerata u Češkoj za čiju sam publiku mislila da je najmrtvija. Ovi su za sad šampioni! Sledeće veče su najavljivali AC/DC tribjut bend. Nismo otišli. Nije nam se sedelo. 
Kad smo stigli ovde, začudilo me je što većina drugara ostaje leti u Torontu. Zašto? Najzad je toplo, neki su mi rekli, dok drugi kažu da obožavaju leto u Torontu jer tada grad ispoljava sav svoj kapacitet lepote i provoda. I jeste tako. Veliki broj ljudi leti ipak ode iz grada, studenti većinom nisu tu, te nema ni preterane gužve. A šta sve grad pruža – sve što vam padne na pamet! Već u prvih par dana Marija, Ugijeva drugarica iz Beograda koja je ovde par godina, nas je odvela na ostrvo. Do njega se stiže metroom do železničke stanice u centru, pa onda trajektom petnaestak minuta (od našeg stana jedno 45 minuta ukupno). 

Eh, to je bila ljubav na prvi pogled! Vožnja trajektom po jezeru koje više liči na more, a zatim dolazak na Ward`s Island (to je ovaj deo levo, gde ide levi brodić).  Na tom delu se nalaze kućice u kojima neki žive, a neki ih koriste kao vikendice. A one su kao iz bajke!

Svaka ima neki svoj stil i izgleda kao da ulazite iz priče u priču. Sve imaju velika dvorišta i prosto odišu opuštenošću i uživanjem. Na tom delu ostrva je i velika plaža, ali dan je bio oblačan i tmuran te smo nastavili šetnju ka Centralnom ostrvu. Centralno ostrvo je više za porodice koje dolaze iz grada na izlet, tamo je veliki luna park, farma sa životinjama, velika plaža koja je obično puna porodica sa decom i ogromni parkovi za piknik i odmaranje. Sve je lepo sređeno, uredne fontane, cvetni aranžmani, ništa počupano i polomljeno. Bilo je ostavljenog đubreta, ali s obzirom na šarenolikost posetilaca ostrva iz raznih kultura i delova sveta, prosto mi je bilo fascinantno da je sve tako uredno. Pitala sam se, da je neko seo na naslon klupe ili se popeo na sto, da li bi i ostali to uradili? Koliko je potrebno da se napravi nered, da se slomi par klupa, išara nekoliko stolova, urežu parole na drvenim stolicama? Ili možda ti isti doseljenici noću dolaze na ostrvo, čiste, farbaju i sade, pa je to jedan veliki začarani krug? Ostaje mi misterija za sad.

Pošto su i na ostrvu razdaljine poprilično velike, posle prepešačenih kilometara i kilometara, poslednji deo ostrva smo ostavili za drugi dan.

Treći deo ostrva otkrio nam je par dana nakon prve posete Dušan jer je tamo „najlepša, najčistija i najopuštenija plaža“ kako je rekao. Plaža Hanlan`s Point (skroz desno) je postala naše omiljeno mesto za kuliranje i uživanje u letu. Duga, peščana, sa čistom prozirnom vodom, okićena plavom zastavicom podeljena je na regularni deo i na deo gde možete da budete obučeni, ali i nudista, gde možete da pijete pivo koje ste poneli, a da ga ne uvijate u papir, gde je LGBT i strejt populacija na istom mestu, gde su ljudi svih generacija zajedno, mesto koje mi je u prvih pet minuta priraslo za srce kao oaza beskonačne slobode. Možete tu videti i doživeti svašta, a da li će vam se svideti i biti vam prijatno, zavisi od vaše otvorenosti i prihvatanja različitosti. To mesto je po mom mišljenju odraz kanadskih principa. A ako vam se ne sviđa, i u tom slučaju imate mogućnost izbora i slobode - pravac plaža na Centralnom ili Vardovom ostrvu, gde je sve, što bi kod vas rekli, normalno.

Osim ove plaže koja je postala jedno od naših omiljenih mesta u gradu, moja drugarica iz gimnazije, Kaća i njen muž Pit su nam otkrili još jedno prelepo mesto na jezeru. Deo grada u kojem oni žive, Bičiz, nalazi se na istočnom delu i nekada je bilo mesto gde su stanovnici Toronta imali vikendice. Danas jako podseća na Dedinje ili Senjak, na brdašcu je sa prelepim vilama u prirodi. A dole – jezero i plaža! Pit je s nama podelio i svoje omiljeno mesto za meditiranje – brdo sa mekanom mahovinom ispod fabrike za prečišćavanje vode, koja izgleda više kao neki klasicistički ogroman zamak, a ne postrojenje ispod kojeg se pruža prelep pogled na jezero i jedrilice. Predivno mesto i još divniji drugari!

Prvo leto u Torontu je ostavilo više utisak nekog velikog grada na moru nego mesta koje će uskoro da okuje strašna zima i neće ga pustiti do maja. Oni stari imigranti obično prokomentarišu da je baš lepo što nam je prvi utisak Toronta takav, nasmeše se pomalo cinično i kažu pitaćemo vas za par nedelja. A ja kažem, pa zar za par nedelja ne počinje ono prelepo menjanje boja lišća, kad je sve čarobno i neverovatno šareno? Zar ne počinje novo godišnje doba? Pa Noć veštica i maskenbal i bundeve i miris cimeta iz kafića! Zar nije divno što se sve menja, što dolaze nove boje, nove avanture i nova otkrića! I tako ostanem ja sa tupavim osmehom (tipa ovog na slici), dok me ti iskusni imigranti kiselo gledaju.

Po tom osmehu prepoznate njulendedimigranta...

...ili onog ludog optimističnog blizanca.

Ma nek` ste vi meni živi i zdravi!

I dok smo i mi i vi strpljivo čekali, evo šta se danas munjevitom brzinom desilo.

Dobre vesti dolaze telefonskim pozivom od strane vesele menadžerke iz Beja s kojom je Ugi razgovarao pre skoro mesec  dana – da li ste još uvek raspoloženi da radite sa nama? Jok, ti si! Posle 30 dana čekanja i razvlačenja u roku od samo 3 sata potpisan je ugovor i Ugi je dobio prvi kanadski posao! Radiće u parfimeriji gde, kao što je i sam priželjkivao, sve miriše! Uslovi sasvim dobri za prvi posao i za pokrivanje troškova života oboje nas. Jupi! Ostvaruje mi se san da budem (očajna) domaćica! Samo još da se preselimo u neko predgrađe. Naravno da je to samo šala, jer ipak nam je potrebna još jedna, bar mala plata da živimo za početak opušteno. Svakako divne vesti!

I dok smo se nalazili sa drugarima i mojom sestrom i zetom da odemo na slavljeničku kafu, stigao je i meni odgovor sa fakulteta. Ovaj put vesti dolaze putem mejla. Sve oči su uprte u mene dok čitam mejl, a onda je usledio zvuk razočarenja iz američkih serija: oooooooou! Otkazuju konkurs za predavača i popunjavaju mesto osobljem sa fakulteta. U trenutku mi je bilo žao, ali kratko je to trajalo. Mislim da je moj surovo realni blizanac preuzeo primat i pripremio onog ludo optimističnog blizanca na loše vesti. A i hajde, bogati, pa ipak nije ovo film! Zar ste pomislili da će jedan njulendedimigrant odmah uleteti s aerodroma pravo na fakultet? E, ja jesam... U stvari, onaj ludi optimistični filmski happyend blizanac jeste. Sva sreća pa imam ovog surovo realnog u rezervi.  Svi su se u trenutku rastužili, jer su i oni blesavi romantičari, pa su već režirali da je danas taj dan kad se sve dobro skockalo, postoje one neverovatne priče, ovo će biti jedna od njih! Ali: ooooooou!

Svakako nas druga vest nije sprečila da budemo dobro raspoloženi zbog prve. I dok sam sedela u divnom društvu Dušana, Dragutina, Uglješe, sestre i zeta, shvatila sam da ne treba da budem tužna zbog posla koji nisam dobila. U međuvremenu sam dobila nešto bolje. Nove prijatelje koji su uz nas da nam pomognu i podrže nas kao da se znamo sto godina! I da se raduju sa nama, kao i da uzdahnu to filmsko oooooou! A to je mnogo važnije od bilo kojeg (ne)dobijenog posla! Ili tako bar misli onaj ludi optimistični blizanac. Onaj realistični, neka iskulira malo.

I kao što bi moj mudri otac rekao: Naše će da dođe!

I kao što bi moja pokojna majka, čiji smo rođendan danas obeležili, rekla: Ma, nek` ste vi meni živi i zdravi! :)

Strpljenje je umetnost nadanja

Između spelovanja, potrage za pivom i uživanjem u blagodetima nove zemlje, već drugi dan našeg imigrantskog života krenuli smo u još jednu, ozbiljniju, potragu – za poslom. Zato nam je ono pivo i bilo potrebno! A pre apliciranja za poslove potrebno je ipak nešto važnije od piva, nešto bez čega ne možete imati ni mobilni telefon, ni internet, ništa - račun u banci. Otvaranje računa i nije bio neki problem, čak postoje i određeni programi i privilegije za nove imigrante, pa je i račun i dobijanje platnih i kreditnih kartica išlo kao po loju.  Plus, zamislite, sami možete da birate svoj PIN! A, šta kažete! Neverovatno! Sećam se kad sam svojevremeno pitala u bankama u Beogradu za tu uslugu, gledali su me kao da sam pitala da li biste mogli da mi istranžirate ovo prase.  Elem, u prva tri dana smo imali sve, debitnu karticu odmah, a zatim i telefone i internet kod kuće. Kreditne kartice su stigle nakon 2 nedelje na kućnu adresu. Banke, naravno, sve rade da vam obezbede što bolje usluge i da vas navuku na što nepovoljnije kredite ili osiguranja, al’ tako je to svugde, pa i u zemlji u koju svakog dana stigne kontingent naših sapatnika. Prvi korak – rešen! Čak nismo ni imali želju za pivom.

Sledeći korak – kako postati fizioterapeut? (Koga ne zanima, neka pređe na naredni pasus). E, tu je želja za pivom rasla! Ukratko, prvo treba da nađete neku ordinaciju da vas prime da volontirate, pa onda da vas uzmu kao asistenta fizioterapeuta, sve to da biste sticali kanadsko iskustvo, pošto “je ovde sve mnogo drugačije”. Istovremeno šaljete diplomu Više škole na evaulaciju, pa kad vam kažu šta vam sve priznaju od ispita upisujete bridžing program na koledžu i polažete razliku ispita. Onda se prijavite za licencu da postanete fizioterapeut i ovde. Prođe tako lagano jedno 2 godine, po slobodnoj proceni, dok do toga dođete, uložite par hiljada dolara, al’ posle ste car! Plata je odlična, a posao divan, jer ovde padaju u nesvest ako imaju 8 pacijenata dnevno (naspram Ugijevih stotinak u Beogradu), plaćeni ste po satu, ne po pacijentu. Pošto smo na početku tog puta, tj. Ugi ima za par dana razgovor za volontiranje (do kog smo došli preko poznanstava, preporuka i dugih pregovora) videćemo kako sve ovo protiče u realnosti.  Za sad on strpljivo čeka.

Dok čeka tu kombinaciju, prijavio se za posao u parfimeriji u tržnom centru. Od nečega moramo kupovati to pivo dok čekamo! S druge strane, rekao je da želi bar neko vreme da radi na mestu gde sve miriše, za razliku od prethodnog, beogradskog posla, pa eto ti! Ovo je onda idealan posao! Drug koji radi u tom tržnom centu ga je odmah poslao na razgovor, rekoše mu da će se javiti za 2 nedelje. To je bilo početkom avgusta. Verovali ili ne - čekamo! Išao je još na 2 kruga razgovora u istom tržnom centru za neka druga mesta, ja pomislila da će u NASU da ga šalju! Pa sad i za to radimo šta? Da, da, dame i gospodo, čekamo! Tako je!

Poslovna realnost je zapravo takva da ovde posla uvek ima, mogli smo već prve nedelje da radimo u restoranima ili na građevini ili u fabrici i zarađujemo pristojan novac. Nismo morali. Te izabrasmo ovaj put spoznaje strpljenja.

Kako postati predavač na fakultetu? (Koga ne zanima, preskače i ovo) Izgleda – teško! Iako sve izgleda savršeno dobro, priča ne obećava mnogo. Ili sam ja skeptična? Mada sam poznata kao optimistična osoba, neki mi čak rekli svojevremeno da sam surovo realna. Dakle, pre nego što sam došla, na Univerzitetu Toronto su otvorili konkurs za predavača početnog nivoa češkog. Konkurisala, pozvali me na razgovor sa sadašnjom profesorkom koja drži predavanja u vezi sa češkim jezikom, književnošću i kulturom. Otišla i izašla kao posle nekog užasnog ispita, sa onim osećajem izgubljenog vremena, samopouzdanja svedenog na nulu i sa iskustvom banalizovanim toliko da ste zaboravili na sve svoje predavačke uspehe, objavljene metodološke članke i visoke ocene svojih studenata i pohvale kolega. Znate ono kad se zapitate a zašto ja sebi ovo priređujem i zašto dozvoljavam da mi iscrpi sve dobro iz mene neko ovakav. Izašla sam sa tog razgovora kao posle nekog velikog neuspeha. A što je najgore, nije bilo neuspeha! Bilo je samo neodređenosti. Zaključak: znate, nemate kanadsko iskustvo (?!?!? Pošto je je za predavanje češkog ono mnogo bitnije od iskustva rada i studiranja na univerzitetu u Češkoj), mi ne znamo ni da li će nama neko uopšte biti potreban. Ej, kraj avgusta, semestar počinje kroz 10 dana, a ti ne znaš da li će ti biti potrebna zamena sebe same. Ma da! Ni ja ne znam da li želim da piškim ili da kakim! Što ste otvarali konkurs onda? I znaš šta je najgore? Što i pored sretanja gomile takvih energetskih vampira, nisam naučila u svom životu da ih blokiram, da ne dozvolim da su veći od mene, da mi ne kradu snagu i da me ne teraju da tonem! E to je ono što me je najviše potreslo nakon izlaska iz zgrade fakulteta! Ne što taj posao možda neću dobiti, već to, što još nisam naučila da raznim nastavnicima OTOa, profesorima muzičkog i Terzićevim mutantima širom sveta ne dozvolim da od mene naprave onu mene iz perioda njihove tiranije, jer ja sam sad odrasla, snažna osoba, puna znanja i iskustva!

I tako u ponedeljak počinje semestar. I ja čekam strpljivo odgovor sa fakulteta. I ipak sam definitvno optimista, jer se još nadam da ću, bez obzira na sve energetske pijavice, vampire i mutante, dobiti taj posao. Ja za druge poslove još nisam konkurisala, idem korak po korak, iliti step by step, što bi rekli Nju Kids on the Blok, uuu bejbeeee!

Strpljenje je jedna od veština koju ćemo u međuvremenu ponosno dodati u svoj CV. Izgleda da je to dokaz posedovanja tog opštetraženog kanadskog iskustva. A vidite da je ono otkrivanje dobrog piva s početka imalo i te kako smisla. Tako je mnogo lakše stpljivo čekati.

Da nam živi, živi rad

Nema idealnije prilike za priču o poslu od Praznika rada, odnosno Lejbr Deja. Kakav, bre, praznik rada u septembru? O, ljudi moji! Pa, dobro se zna da je praznik rada Prvi maj! Ono - uranak, piknik, prase, lepo vreme pre podne i kiša posle podne. Šta sad Praznik rada prvog ponedeljka u septembru! Sve to odzvanja u glavi novopečenog doseljenika iz evropske zemlje, pa još i nekada socijalističke. Ma, to siguno nije isti praznik. Međutim, nije da nije. Jeste! Sela, proverila informacije koje sam sačuvala sa nekih davnih časova istorije na kojima sam, za divno čudo, bila prisutna, a onda kažu i gospodin Gugl i gospođa Vikipedija i još brojne druge stranice da nisam na času spavala - jeste sve počelo u Čikagu, SAD, jeste bilo sve to 1. maja i ko je sad tu lud! Zašto je ovaj praznik i u SAD i u Kanadi onda u septembru? Pored meni krajnje neprihvatljivih objašnjenja koje su mi gorepomenuti gospodin i gospođa nudili (da je to zato što je kraj leta, pa počinje škola, pa da se produži raspust i slične nebuloze), jedina iole prihvatljiva informacije je da se u Kanadi od 1894. ovaj praznik obeležava prvog ponedeljka u septembru, isto kao i u SAD, jer se 1. maj smatra socijalističkim i levičarskim praznikom za koji se vezuju protesti, bune i Marksistička revolucija. Dobro, ako tako kažete. Ipak, Lejbr Dej, odnosno kanadski prvi maj, jako liči na taj socijalističkomarksističkonegodovani praznik –  lepo vreme, neradan dan, parada, aero-miting, izleti, roštiljanje. Elem, nećemo diskutovati, prihvatam informaciju, stičem za posao i te kako važno kanadsko iskustvo, a ako neki istoričar koji ovo čita ima bolje objašnjenje, molim ga za isto. Ma na kraju krajeva, šta ja pametujem! Maj ili septembar, praznik je praznik i tišina tamo dole!

Ej! A, šta je s pričama o poslu?

Evo, stižu! Strpite se malo! Polako! Strpljenje i čekanje je nešto što intenzivno treniramo već mesec i po dana čekajući odgovore za posao. To, valjda, takođe spada u kanadsko iskustvo.

Pa hajde, drugari, pridružite nam se! Udahnite duboko! Zatvorite oči! Izdahnite i strpljivo sačekajte sledeći post! I, naravno, budite american excited! 

Udaaaaaah.....izdaaaaaah....uuuudaaaah.....izdaaaaah....