Neka se (o)kreće!

U trenutku kada je Merkur retrogradan, devet meseci nakon poslednjeg bloga, eto mene! Da li je Merkur učinio da se vratim, tj. da li je on inicirao prebiranje po fiokama prošlih dana i sumiranje godine, ili je to samo tipičan prednovogodišnji čin koji većina nas praktikuje, nemam pojma. Kako god, tu smo Merkur i ja spremni da kopamo!

Razmišljajući odakle da počnem, kako da te silne mesece i dešavanja pustim da teku, da li hronološki ili po nekim događajima i likovim, vraćala sam se uporno na jedno. Ili tačnije na jednog. Kada sam ga upoznala na klupi na malom Tašu dugo sam posmatrala njegove šake i stopala i pokušavala da odgonetnem tajnu njegovog nadimka. Ništa mi nije ličilo na šape. Iako je podsećao na veselog medu, nalik onom iz Mapetovaca, uvek spremnog da ispriča neku anegdotu i zabavi nas, nadimak ipak nije krio nikakvu misteriju, već je bio vezan za njegovo prezime. Kao i ogrlica sa kandžama oko njegovog vrata. Imenom ga nikad nisam ni nazvala. Nismo bili previše bliski. Nikada tih prvih godina poznanstva. Znala sam o njemu mnogo, ali ne i njegovu najveću slabost. Ona mi se predstvila baš kad ga je odvukla na ivicu. Ali je tog puta iskoračio nazad, vratio nam se, potrudio se. Po povratku me je iznenadio svojim naprasnim pozivom na kafu i željom da mi ispriča sve. I ono što sam želela da čujem, a i ono u šta nisam mogla da verujem. Od tad smo pričali često, družili se dosta, bivali bliži nego ranije. Posle svog iskoraka nije bio isti, ali je još uvek onaj veseljak često izlazio na površinu. Imao je planove, želje, snove, trudio se da nađe svoje mesto na ovom svetu. A i mi smo se trudili da ga nađe.  Slušali smo njegove priče o masonima, a i o masovnim ribama, o manjku poroda u društvu, o neostvarenim trojkama, a i o dobijenim desetkama, prelazili smo preko nekih pogrešnih koraka, tolerisali njegovu ogromnu svojeglavost i sebičnost, tj. bolje reći egocentričnost.  A onda je sa ovog sveta otišao u svom stilu - na najsebičniji, najegocentričniji način! I nadam se, našao svoj mir. A ja sam ostala ljuta, besna i mnogo tužna. Jer je odustao. Jer je odbacio sve planove i snove. Jer više nemamo s kim da prebiramo po tim ludim temama. Jer je opet mislio samo na sebe. Jer sam bila bespomoćna. Jer sam daleko. Jer sam i ja sebična. Poslednje slike s njim su upravo sa mog rođendana. Predivnog rođendana sa najdražim prijateljima, na terasi iznad krovova Vračara tih toplih junskih dana u Beogradu.

Svoj prvi kanadski godišnji odmor EjEnEj je provela kao svaki novopečeni imigrant - u otadžbini. Pred odlazak na zasluženi odmor, obećan joj je novi full time štand kad se vrati. Tako je i bilo. Biotherm pionirka je svoju plavo-belu uniformu zamenila prelepom Clarins crvenom haljinom u stilu tetkica-čistačica iz 80. godina stare nam domovine. Borosane su ipak nedostajale, ali nije nedostajalo inspiracije za edukaciju severnoameričkih koleginica koje o tom modnom detalju nisu imale predstavu, a želeli smo, mi iz te priče, da podelimo čemu se svakodnevno smejemo kad se pojavim u svojoj mantil-haljini tj. kecelji. Na kraju su  koleginice zaključile da to mora da je jako udobna i zdrava obuća, što za leđa, što za stopala, a i da smo 80. bili bas napredni. Eh… I tako je EjEnEj avanzovala u tetkicu, oprostite, u Clarins bjuti advajzerku i pomerila se u prednji deo prodavnice, odmah iza Chanela! A, kakav skok! Na novom štandu EjEnEj je naučila i da šminka mušterije, da radi poseban Clarins tretman lica, da ubedi kanadske dame da lice treba prati, a zatim kreme mazati.

            

Leto u Torontu je ovog puta bilo prilično loše u smislu vremenskih uslova. Veoma kišno proleće je uslovilo poplave, pa su omiljene plaže na kojima smo prošlog leta provodili dosta dana, ovog leta bile zatvorene. A i ovog leta je full time bjuti advajzerka aktuelna, te i nije ostajalo mnogo za plažu. Ali došao je septembar i prvi gosti! Prvi, najhrabriji (ili najsrećniji) je preleteo okean, ostao dovoljno dugo da se naviknem da je tu, pa da bude teško kad ode. S prvim gostom smo imali i prvi ovogodišnji odlazak na omiljenu plažu, savršeno isplaniran ceo dan gušterisanja na suncu i uživanja. A onda se gost u sred tog savršenog dana ukočio! To je donelo nove avanture na ostrvu gde je do trajekta inače potrebno 20 minuta laganim hodom, ali naša avantura se pretvorila u dvočasovni pohod do kopna gde mu je na kraju Spok iz Zvezdanih staza spasao život - dao mu flaster protiv bolova! Ne, nismo bili pod dejstvom ničega osim bola, ali je tu, u luci, svakog dana muškarac u kostimu Spoka i očigledno ima dobro koferče prve pomoći sa svačim protiv bolova. I ko zna šta još krije u svom spejsi-koferčetu! Naš gost je krajem septembra odleteo, ne sa Spokom na Enterprajz, već Er-Fransom na stari kontinent, a u moj život je uletela još jedna osoba koja mi je oduzela i ta dva slobodna dana van uniforme tetkice!

Ako se sećate, prošle godine, čim sam došla u Toronto, otvoren je konkurs za predavača češkog za početnike na Univerzitetu Toronto. Predala sam prijavu, ali nisam im bila potrebna. Ukratko, osoba koja je držala taj kurs je odlučila da ga zadrži za sebe. Ovog avgusta mi se ta ista osoba obratila mejlom sa pitanjem da li bih ponovo konkurisala, jer će od septembra trebati novi predavač za iste predmete. Jok, ti bi! I ovog puta sam dobila mesto predavača na UofT. Hej, da li ste ti, Ana i ti, EjEnEj svesne! Gde je skakanje do plafona, smaračice jedne! Hej, tri šamara svakoj! I tako se pojavila Professor Petrov koja je od septembra Ani oduzela slobodne dane, a EjEnEj presvlačila u garderobu raznih boja i modela i odlazila među studente. Oh, kakav je osećaj sreće Professor Petrov unela u naše živote! Dva dana u nedelji po dva sata omiljenog posla! Pozornica na kojoj sam najbolja je opet moja! Posle samo 14 meseci imigrantskog života, ja sam na Univerzitetu, ja imam svoje studente, ja imam opet zadatak da učim druge, ja imam svoju kancelariju (doduše sa milenijumskom prašinom i knjigama koje malo vuku na memlu), ja sam opet na svom terenu, svoj na svome! Volim neplanirano i ničim izazvano pojavljivanje Professor Petrov! Moram vam priznati da je EjEnEj bila malo ljubomorna i u početku zbunjena, ko je sad pa ova kad sam ja taman preuzela primarno mesto uspešne karijeristkinje, ali tri čvrge su sve rešile i EjEnEj je najzad dozvolila da Ana uživa u starom-novom liku svog života! I tako je od septembra EjEnEj bila pet dana na sceni, Professor Petrov dva, a Ana nije uspevala baš mnogo da uradi u pauzama njihovih činova.

Tako je brzo došao i ovaj predbožićni period, Professor Petrov je dovoljno naučila svoje studente da mogu da uživaju na raspustu, EjEnEj je slobodne dane ustupila Ani da sa Merkurom rovari, podseti se, napiše nešto. Dolazi nam drugi kanadski Božić, kuće u kraju su opet okićene, pokloni se sumanuto kupuju, božićne i novogodišnje žurke se planiraju, a ja mogu da sumiram da je ovo bila odlična godina u kojoj sam mnogo naučila i o sebi i o drugima, godina u kojoj sam bila toliko srećna da sam se u jednom trenutku leta za Beograd uplašila i pomislila da se avion ruši jer nešto loše mora da se desi, godina u kojoj je jedna draga osoba otišla sa ovog sveta, godina u kojoj su neke osobe oživele deo moje energije koja je podstakla lavinu lepog, godina koja čekam da prođe kako bi se u sledećoj pokrenulo  još toliko toga! To vam je ukratko to! Neka se samo (o)kreće!

Martovske ide (mi, dođe mi)

Nikad nisam volela mart. Beskrajno dug mesec, zima nikako da prođe, a proleće nikako da stigne. Mislim da ni mart nije nikad voleo mene. Tako me jedanput mnogo nije voleo 1997. kada je devetog dana marta meseca moj deda odlučio da napusti ovozemaljski život. Iste te godine, tog meseca, moja najbolja drugarica je postajala punoletna. Velika žurka koju smo dugo planirale, a meni ni do čega. Dede više nema! Ja i deda – gora zelena! - naš moto dok smo se gledali u ogledalu kupatila u stanu mog detinjstva dok se deda brijao, a ja se mackala četkom za brijanje sa gustom šlag-penom koju je samo deda tako umeo da umesi. Moj deda je bio moje utočište i moj zaštitnik, onaj koji mi je krišom donosio čokoladne bananice, moj najbolji drug koji me je uvek vodio u duge šetnje i pričao najlepše priče o Beogradu i svojoj mladosti, čovek koji je za svoj devedeseti rođendan poželeo da živi bar još 10 godina. 

A šest godina pre tog 9.marta kada je deda otišao, bio je deveti dan jednog protestnog marta. Tada sam imala 12 godina i ona jurišanja na 6 ulica uzbrdo od one u kojoj sam živela, vodeni topovi na ulicama, razbijeni izlozi po centru i vest da je dvoje ljudi poginulo, demostrant – samo par godina stariji od mene i policajac, izgledali su mi kao neki akcioni film koji se dešava negde daleko, negde na TV ekranu. Posle tog marta mnogi martovi su bili drugačiji. Prvog martovskog dana 2013. moja majka je rešila da se pridruži svom ocu, mom dedi - gori zelenoj. Umrla je na rođendan jedne moje prijateljice, sahranjena je 5.marta na rođendan druge prijateljice. Obe ih je mnogo volela. A upravo 8. marta ove godine, tog dana posvećenog ženama, a pre svega majkama, kada su mnoga deca mojih prijateljica porasla dovoljno da njihove ponosne majke predstavljaju čestitke svojih mališana na društvenim mrežama, shvatila sam da dobar deo sećanja na majku imam upravo u vezi sa za 8. martom. I ja sam mojoj mami pravila crteže i ispisivala ode na tim čestitkama, samo što je tada u nedostatku Fejsbuka i interneta mama sve to objavljivala na ormaru u kancelariji firme, tadašnjem društvenom volu za moje rukotvorine. Zamislite koliko mi je taj dan bilo važno da joj prikažem svu svoju ljubav da sam čak igrala i u baletskoj predstavi! Možete slobodno da se smejete, znam koliko je urnebesno, ali evo detalja za još bolju zabavu - predškolsko, Labudovo jezero, suknjica od krep papira i bele baletanke i ja kao nilski konjić iz crtanog filma (sigurno ga znate) skakućem na vrhovima prstiju za moju majku. A ona, na ivici da prasne u smeh zbog svog dražesnog nilskog konjića, rumena i nasmejana govori kako sam bila fantastična i da mogu da budem sve što poželim, pa čak i balerina! Sva sreća nikad nisam to poželela, bio je to ujedno i početak i kraj mene kao balerine koja je za svoju majku odigrala najveličanstvenijeg belog labuda ikada. Šteta što niko nije snimao! U drugom razredu osnovne škole smo imali zadatak da napravimo cvet na varjači za mamu koji će ujedno biti i rekvizit pri pevanju pesme na priredbi za Dan žena/mama. Ideja cveta mi je bila prilično nedopadljiva, ali sam zato iz dubine stomaka pevala Odaaaaaakle nam ruuuuuuuke – rodila ih maaaaaajka! Kao da svetu saopštavam najnovije vesti o značaju majki! A ona je verjaču-cvet dugo čuvala okačenu u kuhinji, a ja sam se, kako su godine prolazile udaljavala i od 8.marta i rukotvorina za majku. Odrastala sam. Čestitke su ostale uredno spakovane u fasciklu koju je čuvala u fioci u kojoj su bile sve važne stvari. Na toj fascikli je stajala i fascikla sa dokumentima spakovanim onog marta 1999. kada je počelo bombardovanje. Tada sam prvi put videla svoju majku uplašenu i uspaničenu, ali ne i slabu! Još prvo veče je napravila krizni štab i naredila meni i mojim drugarima da igramo Ne ljuti se čoveče tu, u našem predsoblju, i ne izlazimo nikuda. Sve moje prijatelje volela je kao da su njena deca. Imala je veliko srce. Valjda sam zato na svakoj osmomartovskoj čestitci crtala veliko srce i ispisivala mama u njemu. I tako sam ovog 8. marta gledajući sve te crteže na društvenim zidovima svojih prijatelja poželela da napravim opet i ja jednu čestitku za moju majku. Ali nisam. Samo sam pustila Labudovo jezero i zažmurila. Bila je opet na ivici da praskne u smeh...

I eto, čak i na drugom kontinentu, mart ipak donosi svoje promene, pa su se posle uspavanog januara i februara i stvari u kanadskom životu EjEnEj uzburkale i to u jako kratkom vremenskom periodu. Bum, tras, beng! Godina je počela jednim sporim mesecom, poslovno sporim, kada smo posle božićnog ludila upali u fenomen vraćanja stvari kupljenih u decembru, čišćenje polica i vraćanje božićnih setova. Fenomen vraćanja me i nakon ovih 8 meseci (a joj, već toliko) fascinira! Dakle, možete da vratite sve! Skoro bukvalno sve! I imate kao 30 dana, ali pošto je kupac uvek u pravu, bar u kompaniji za koju ja radim, vratiće vam nešto što ste kupili i pre 6 meseci! I ne morate čak ni račun da imate! U tom slučaju jedino što će vam biti smanjeno 10% od cene proizvoda i što ćete dobiti novac na poklon-karticu kompanije, pa morate opet da novac potrošite kod nas. Mada, ako se dovoljno bunite, tražite menadžera, imate i malo prefriganog mozga, vratiće vam pare i na vašu karticu. I tako u januaru primate nazad sve promašene poklone, neželjene proizvode ili duplirane želje. Život bjuti advajzerke je tako u januaru bio miran i lagan i u rikvercu, a onda je došao februar i početak nove fiskalne godine, vreme kad treba da počenem da pokazujem svo svoje umeće i veštinu dostizanja ciljeva proračunatih za ovu godinu. Jao, koliko novih iskustava! I tu sam imala svoj prvi veliki događaj gde sam premašila plan, zatim i prve konkretnije kozmetičke edukacije, onda  organizovane mini-tretmane lica, sve što u životu nisam sanjala da ću raditi! I moram vam priznati, EjEnEj me je oduševila! Pokidala je! Februar je donosio nove stvari, ulivao sigurnost, omogućio da se naprave neki planovi, izabrani su i dani pripadajućeg godišnjeg odmora, a na kraju u po noći pred kraj meseca je kupljena i avionska karta. Naravno da je karta za Beograd, šta ste mislili! Kuba, Dominikana i ostala egzotika se ostavlja za zimske mesece! U egzotiku Beograda se ide da se okonča duga zima. I sledećeg jutra, srećna zbog noćnog šopinga, odkakutala sam iz kuće (kao onaj nilski konjićI) ka autobusu do posla kad stiže mejl – Diiing! Čestitamo! Dobili ste posao predavača na kursu za prevodioce! Pa da li je moguće! Vraćam se u učionicu! PrOdavačica najzad avanzuje u PrEdavačicu! Ok, najzad je prejaka reč, posle samo 6 meseci Prodavačica se malo izbezobrazila! Ali, kako sad da ostavim svoj bjuti posao kad sam tako dobra, kad me sve novosti baš zabavljaju, kad doživljavam toliko novog i otkrivam tako mnogo novog o sebi! I razmišljajući kako da sve iskombinujem i kako da se PrOdavačica i PrEdavačica usklade, stigoh na svoj štand. A tamo svi u panici! Gde je koleginica sa susednog štanda? I tako trač po trač, šuš po šuš, kao u svakoj robnoj kući, shvatismo da su je „odveli gore, Ejčarka došla i odvela je i nije se više vratila“ i da su počeli sa skraćivanjem sati i otpuštanjem ljudi. I tu sam prvi put videla kolektivnu paniku na poslu. Pomislila sam da mora da je tako bilo i u Robnoj kući Beograd onih godina kad je ista odumirala. I tako su sati prolazili sa tipovanjem na sledećeg koji će, kao na gubilište, otići gore u pratnji tog dana omražene Ejčarke kojoj je automatski prilepljena crna kapuljača i srp u ruci. Taman kad sam htela da predložim da otvorimo kladionicu, dođe ti ona po mene! Ej, po EjEnEj koja kida, probija planove i tako se žestoko unosi u ulogu svog novog poziva da sve pršti! Lagodno ćaskajući o sunčanom danu prolazile su Ejčarka i EjEnEj kroz špalir raskolačenih očiju preplašenih koleginica, a ja sam se u tom trenutku osetila kao Ana kad su je vodili kod direktora gimnazije na razgovor jer je prethodnog dana posle škole, priča se, otišla na studentski protest, a ne pravo kući. PrOdavačica je, ništa lično, dobila smanjenje ugovora na pola radnog vremena, 18 sati nedeljno i da ide kući da razmisli o ponudi, a PrEdavačica je u tom trenutku poskočila, opet kao pomenuti nilski konjić, i likujući provukla kroz zube ono pobedničko Hmm! Tih dana sam videla i osetila da bez obzira u kojem sistemu ljudi žive, gubitak posla je zaštrašujuć! Dobro, realno neke od koleginica na koje su uticale promene su ostavile i po 20 godina staža u istoj firmi, ali s druge strane niko od njih, stalno i dugo zaposlenih, nije ostao na ulici, niko nije otišao bez otpremnine, svi znaju da će u najmanju ruku bar narednih nekoliko meseci imati osiguranje u slučaju nezaposlenosti, da su par meseci dok ne nađu drugi posao mirni. Pa tako i Ugi. Da, da. Njegovu poziciju su ugasili i jednog od tih gubilačkih dana mu rekli da više ne mora da dolazi. Jeste šokantno, jeste da nismo to planirali, jeste da je strašno, ali opet nakon samo 6 meseci rada kao novi imigrant imaš prava na naknadu. I nisi na ulici. I nema veze koliko godina imaš. I koliko god da nigde na svetu ne možeš da planiraš i da svugde možeš da ostaneš bez posla, shvatila sam da je najvažnije kako će se država posle tog čina pobrinuti za tebe. Nije savršeno, naravno ni Kanada nije savršena, ali ja za sad ne osećam ni u jednom trenutku strah i paniku jer mi ova država to još to nije dozvolila. U svakom slučaju, da ne filozofiram jer to možemo u beskraj, konačni bilans je da opet tražimo posao za jednog, PrEdavačica je krenula na obuku za prevodilački kurs, PrOdavačica ide na kurseve za negu lepote i održava znatiželju EjEnEj na mestu. U međuvremenu je stigla i licenca za prevođenje u Imigracionoj službi Vlade Kanade za češki, dok se za srpski još čekaju rezultate testa, pa onda hop na još jednu obuku! Vidite, svi imamo obuke i PrOdavačica i PrEdavačica i Prevoditeljka! Ali to je Kanada, ovde je sve drugačije! I to je mart! Em što je promenljiv, em što me večito baca na sve strane! Ne voli me, ne volim ga. Željno čekam martovske ide, pa da počne ona veselija polovina marta. Ili još veće ludilo? A da, ludilo – ovde se već večeras pomera sat na letnje računanje vremena! A sneg je pao.  Hahah! Ma, bar imam ponovo vremena i štiva za blog. Nastaviće se.