Vremeplov

Nisam vam rekla da mi je stigao najnoviji model vremenske mašine?  Ma, iznenada pre par nedelja na kućnu adresu. Ništa nisam morala da platim. Kaže isporučilac probni period mesec dana, ako nisam zadovoljna mogu da je vratim. Nemam pojma otkud se stvorila i ko je zvao tu grdosiju, ali za sad se dobro snalazim. Jedino što je malo svojeglava i ne da mi da je kontrolišem, nego me baca tamo-vamo kako njoj dune. Naravno da nisam proučila uputstvo, ko još to radi! Kao čitate uputstvo za novi mobilni? Kao ne tapkate besomučno po meniju istražujući najnovije mogućnosti svoje mašine? Pa da, tako i ja! Samo što nikako da naiđem na ikonicu za budućnost. Za sad me iz nekog razloga vodi samo u prošle, pomalo i zaboravljene dane.

Beograd, poslednja godina prošlog veka. Crvena Zastava 101, iliti Zmajko. U kolima smo nas dve, idemo na svirku drugara kolege s fakulteta. Iz centra grada i milion kafića, gunđajući u koju nedođiju smo se uputile, stižemo na kraj blokova u nešto što liči na lokalni bircuz, zadimljen, mračan, pivo se pije iz flaše,  svi smo zbijeni za plastičnim stolovima, nova lica jedva razaznajem kroz dim, trudim se da zapamtim glasove. Svirka odlična, neka ludačka energija tih, tada dvadesetipar godina starih mladića. Nakon te večeri nailazi jedan od najlepših perioda. Neverovatni momci, predobra druženja, muzika, pevanja do zore, žurke, okupljanja. Bilo je najvažnije naći se u tekstu, pevati iz dubine stomaka, pričati puno, misliti malo. Vreme puno neke neopisive sreće i zadovoljstva. Par godina sreće koju je u vatreno crveno bojila košulja jednog od njih, u morsko plavetnilo oči drugog, u trava zelenu dukserica trećeg.

Zuuuuum! Godina je devedesetprva, u kabini žičare sam sa ujakom, ujnom i braćom od ujaka. Oluja je počela, struja je nestala, kabina se ljulja, a mi smo na sred planine u blizini Sofije. Moj brat ima najzarazniji smeh na svetu! Baš u trenutku udara groma počinje da se smeje. Ne znam da li se kabina ljulja od našeg zacenjivanja ili od vetra. Ne bojimo se. Suviše smo blesavi da bismo se plašili. Zuuuuum! Januar je, dok smo veselo đuskale u KSTu pao je sneg. Krcka pod nogama, na putu do kuće se čuje samo ona tišina grada pod snegom. I naše urlanje Ne volim januuuuaaar i beeele zimske vragoveeee...više ne prolazim ulicom Dositeeeejevom. Nije nas briga što kasnimo kući, što će nju opet kazniti roditelji, što smo mokre. Briga nas samo za njih dvojicu i kad ćemo ih opet videti. Obrazi se rumene od zime, iz usta uz svaki ton izlazi i para, skakućemo niz Dositejevu i ceo svet je naš! Zvrrrrrrrrrrrrrr! Usisavanje uz đuskanje u stilu Fredija Mejkrujija i smejanja prethodnog vikenda sa novim drugarima s faksa prekida telefon. Fiksni, narandzasti, EI Niš. Ona ima rak. Ona ima 23 godine. Ona je zaljubljena, ona je srećna, ona je puna planova, ona je duhovita, ona je...mrtva. Ding – dong- ding- dong! Vozim bicikl kroz Branderburšku kapiju. April je, a ja sam u Berlinu. Nalazim se s njim i odlazimo na kanal. Svet je moj, viza više nema, slobodna sam! Ciiing! Živeliiiii!

Ne, nisam još počela da radim. I nisam uplašena, nisam ni u panici, a nisam ni nesrećna. Posao za prvu pomoć sam našla, al (naravno) čekam da mi jave kad da dođem da prodajem tašne i šešire. Da budem veseli šeširdžija. I da od toga sasvim pristojno živim. Bar dok ne dođe zec i dovede me s druge strane ogledala! Heheh! A upoznala sam ovde u međuvremenu i  par starosedelačkih imigranata iz Srbije. Neki od njih su me pitali šta mi je uopšte palo na pamet da dođem ovde, eeej, iz Srbije, iz Evrope, oooovde! Eto, oni su tu 20 godina i sutra bi se vratili! Aaaaa, pa ne možemo, čekamo penzijum, mila, ne možemo sad. A išla sam i na test iz prevođenja da bih postala zvanični prevodilac za Imigracionu službu. Slušajte me dobro, kažem svima i ovde -  ja više ne mogu i ne želim i nemam nerava da polažem ispite i da me testiraju i da dokazujem nekome nešto! Ja, bre od 1997. polažem ispite! Skoro 20 godina pokazujem i dokazujem. Dosta je! Dosta je! Gotovo je!

Vrrrrr vrrrr vrrrrrr! Gotov je! Gotov je! Dosta je! Pištaljke u ustima, crno beli transparenti s pesnicama, grupna histerija, energija mase, bunt! Još jedno gutanje suzavca, bežanje kroz haustore proučavane godinama, neka nadljudska smelost! I konačno sloboda! I konačno ne idem više nigde! Beograd je svet! Euforija, bager, dim. Dim. Dim.Dim. Piiip piiiip piiiiip! Šta je sad? Otkud ovaj dim! ’Bem ti ovaj vremeplov! Izgore mi proja, ovde, u Torontu, ovog 5. oktobra 2016.