Nikad nisam volela mart. Beskrajno dug
mesec, zima nikako da prođe, a proleće nikako da stigne. Mislim da ni mart nije
nikad voleo mene. Tako me jedanput mnogo nije voleo 1997. kada je
devetog dana marta meseca moj deda odlučio da napusti ovozemaljski život. Iste te godine, tog meseca, moja najbolja drugarica je postajala
punoletna. Velika žurka koju smo dugo planirale, a meni ni do čega. Dede više
nema! Ja i deda – gora zelena! - naš moto dok smo se gledali u ogledalu
kupatila u stanu mog detinjstva dok se deda brijao, a ja se mackala četkom za
brijanje sa gustom šlag-penom koju je samo deda tako umeo da umesi. Moj deda je
bio moje utočište i moj zaštitnik, onaj koji mi je krišom donosio čokoladne
bananice, moj najbolji drug koji me je uvek vodio u duge šetnje i pričao najlepše
priče o Beogradu i svojoj mladosti, čovek koji je za svoj devedeseti rođendan
poželeo da živi bar još 10 godina.
A šest godina pre tog 9.marta kada je deda otišao,
bio je deveti dan jednog protestnog marta. Tada sam imala 12 godina i ona
jurišanja na 6 ulica uzbrdo od one u kojoj sam živela, vodeni topovi na ulicama,
razbijeni izlozi po centru i vest da je dvoje ljudi poginulo, demostrant – samo
par godina stariji od mene i policajac, izgledali su mi kao neki akcioni film
koji se dešava negde daleko, negde na TV ekranu. Posle tog marta
mnogi martovi su bili drugačiji. Prvog martovskog dana 2013. moja majka je rešila
da se pridruži svom ocu, mom dedi - gori zelenoj. Umrla je na rođendan jedne moje prijateljice, sahranjena je 5.marta na rođendan
druge prijateljice. Obe ih je mnogo volela. A upravo 8. marta ove godine, tog
dana posvećenog ženama, a pre svega majkama, kada su mnoga deca mojih
prijateljica porasla dovoljno da njihove ponosne majke predstavljaju čestitke
svojih mališana na društvenim mrežama, shvatila sam da dobar deo sećanja na majku imam upravo u vezi sa za 8. martom. I ja sam mojoj mami pravila
crteže i ispisivala ode na tim čestitkama, samo što je tada u nedostatku
Fejsbuka i interneta mama sve to objavljivala na ormaru u kancelariji firme, tadašnjem
društvenom volu za moje rukotvorine. Zamislite koliko mi je taj dan bilo važno
da joj prikažem svu svoju ljubav da sam čak igrala i u baletskoj predstavi! Možete
slobodno da se smejete, znam koliko je urnebesno, ali evo detalja za još bolju
zabavu - predškolsko, Labudovo jezero, suknjica od krep papira i bele baletanke
i ja kao nilski konjić iz crtanog filma (sigurno ga znate) skakućem na vrhovima
prstiju za moju majku. A ona, na ivici da prasne u smeh zbog svog dražesnog nilskog
konjića, rumena i nasmejana govori kako sam bila fantastična i da mogu da budem
sve što poželim, pa čak i balerina! Sva sreća nikad nisam to poželela, bio je
to ujedno i početak i kraj mene kao balerine koja je za svoju majku odigrala najveličanstvenijeg
belog labuda ikada. Šteta što niko nije snimao! U drugom razredu osnovne škole smo
imali zadatak da napravimo cvet na varjači za mamu koji će ujedno biti i rekvizit
pri pevanju pesme na priredbi za Dan žena/mama. Ideja cveta mi je bila prilično
nedopadljiva, ali sam zato iz dubine stomaka pevala Odaaaaaakle nam ruuuuuuuke –
rodila ih maaaaaajka! Kao da svetu saopštavam najnovije vesti o značaju majki! A
ona je verjaču-cvet dugo čuvala okačenu u kuhinji, a ja sam se, kako su godine
prolazile udaljavala i od 8.marta i rukotvorina za majku. Odrastala sam.
Čestitke su ostale uredno spakovane u fasciklu koju je čuvala u fioci u kojoj
su bile sve važne stvari. Na toj fascikli je stajala i fascikla sa dokumentima
spakovanim onog marta 1999. kada je počelo bombardovanje. Tada sam prvi put
videla svoju majku uplašenu i uspaničenu, ali ne i slabu! Još prvo veče je
napravila krizni štab i naredila meni i mojim drugarima da igramo Ne ljuti se
čoveče tu, u našem predsoblju, i ne izlazimo nikuda. Sve moje prijatelje volela
je kao da su njena deca. Imala je veliko srce. Valjda sam zato na svakoj
osmomartovskoj čestitci crtala veliko srce i ispisivala mama u njemu. I tako
sam ovog 8. marta gledajući sve te crteže na društvenim zidovima svojih
prijatelja poželela da napravim opet i ja jednu čestitku za moju majku. Ali
nisam. Samo sam pustila Labudovo jezero i zažmurila. Bila je opet na ivici da praskne
u smeh...
I eto, čak i na drugom
kontinentu, mart ipak donosi svoje promene, pa su se posle uspavanog januara i
februara i stvari u kanadskom životu EjEnEj uzburkale i to u jako kratkom
vremenskom periodu. Bum, tras, beng! Godina je počela jednim sporim mesecom,
poslovno sporim, kada smo posle božićnog ludila upali u fenomen vraćanja stvari
kupljenih u decembru, čišćenje polica i vraćanje božićnih setova. Fenomen
vraćanja me i nakon ovih 8 meseci (a joj, već toliko) fascinira! Dakle, možete
da vratite sve! Skoro bukvalno sve! I imate kao 30 dana, ali pošto je kupac
uvek u pravu, bar u kompaniji za koju ja radim, vratiće vam nešto što ste
kupili i pre 6 meseci! I ne morate čak ni račun da imate! U tom slučaju jedino
što će vam biti smanjeno 10% od cene proizvoda i što ćete dobiti novac na
poklon-karticu kompanije, pa morate opet da novac potrošite kod nas. Mada, ako
se dovoljno bunite, tražite menadžera, imate i malo prefriganog mozga, vratiće
vam pare i na vašu karticu. I tako u januaru primate nazad sve promašene
poklone, neželjene proizvode ili duplirane želje. Život bjuti advajzerke je
tako u januaru bio miran i lagan i u rikvercu, a onda je došao februar i
početak nove fiskalne godine, vreme kad treba da počenem da pokazujem svo svoje
umeće i veštinu dostizanja ciljeva proračunatih za ovu godinu. Jao, koliko
novih iskustava! I tu sam imala svoj prvi veliki događaj gde sam premašila
plan, zatim i prve konkretnije kozmetičke edukacije, onda organizovane mini-tretmane lica, sve što u životu
nisam sanjala da ću raditi! I moram vam priznati, EjEnEj me je oduševila!
Pokidala je! Februar je donosio nove stvari, ulivao sigurnost, omogućio da se
naprave neki planovi, izabrani su i dani pripadajućeg godišnjeg odmora, a na
kraju u po noći pred kraj meseca je kupljena i avionska karta. Naravno da je
karta za Beograd, šta ste mislili! Kuba, Dominikana i ostala egzotika se
ostavlja za zimske mesece! U egzotiku Beograda se ide da se okonča duga zima. I
sledećeg jutra, srećna zbog noćnog šopinga, odkakutala sam iz kuće (kao onaj
nilski konjićI) ka autobusu do posla kad stiže mejl – Diiing! Čestitamo! Dobili
ste posao predavača na kursu za prevodioce! Pa da li je moguće! Vraćam se u
učionicu! PrOdavačica najzad avanzuje u PrEdavačicu! Ok, najzad je prejaka reč,
posle samo 6 meseci Prodavačica se malo izbezobrazila! Ali, kako sad da ostavim
svoj bjuti posao kad sam tako dobra, kad me sve novosti baš zabavljaju, kad doživljavam
toliko novog i otkrivam tako mnogo novog o sebi! I razmišljajući kako da sve
iskombinujem i kako da se PrOdavačica i PrEdavačica usklade, stigoh na svoj
štand. A tamo svi u panici! Gde je koleginica sa susednog štanda? I tako trač
po trač, šuš po šuš, kao u svakoj robnoj kući, shvatismo da su je „odveli gore, Ejčarka došla i odvela je i nije se više vratila“ i da su počeli sa
skraćivanjem sati i otpuštanjem ljudi. I tu sam prvi put videla kolektivnu
paniku na poslu. Pomislila sam da mora da je tako bilo i u Robnoj kući Beograd
onih godina kad je ista odumirala. I tako su sati prolazili sa tipovanjem na
sledećeg koji će, kao na gubilište, otići gore u pratnji tog dana omražene Ejčarke kojoj je automatski prilepljena crna kapuljača i srp u ruci. Taman kad
sam htela da predložim da otvorimo kladionicu, dođe ti ona po mene! Ej, po
EjEnEj koja kida, probija planove i tako se žestoko unosi u ulogu svog novog
poziva da sve pršti! Lagodno ćaskajući o sunčanom danu prolazile su Ejčarka i EjEnEj
kroz špalir raskolačenih očiju preplašenih koleginica, a ja sam se u tom
trenutku osetila kao Ana kad su je vodili kod direktora gimnazije na razgovor
jer je prethodnog dana posle škole, priča se, otišla na studentski protest, a
ne pravo kući. PrOdavačica je, ništa lično, dobila smanjenje ugovora na pola
radnog vremena, 18 sati nedeljno i da ide kući da razmisli o ponudi, a
PrEdavačica je u tom trenutku poskočila, opet kao pomenuti nilski konjić, i
likujući provukla kroz zube ono pobedničko Hmm! Tih dana sam videla i osetila da
bez obzira u kojem sistemu ljudi žive, gubitak posla je zaštrašujuć! Dobro,
realno neke od koleginica na koje su uticale promene su ostavile i po 20 godina
staža u istoj firmi, ali s druge strane niko od njih, stalno i dugo zaposlenih,
nije ostao na ulici, niko nije otišao bez otpremnine, svi znaju da će u
najmanju ruku bar narednih nekoliko meseci imati osiguranje u slučaju
nezaposlenosti, da su par meseci dok ne nađu drugi posao mirni. Pa tako i Ugi. Da,
da. Njegovu poziciju su ugasili i jednog od tih gubilačkih dana mu rekli da
više ne mora da dolazi. Jeste šokantno, jeste da nismo to planirali, jeste da
je strašno, ali opet nakon samo 6 meseci rada kao novi imigrant imaš prava na
naknadu. I nisi na ulici. I nema veze koliko godina imaš. I koliko god da nigde
na svetu ne možeš da planiraš i da svugde možeš da ostaneš bez posla, shvatila
sam da je najvažnije kako će se država posle tog čina pobrinuti za tebe. Nije
savršeno, naravno ni Kanada nije savršena, ali ja za sad ne osećam ni u jednom
trenutku strah i paniku jer mi ova država to još to nije dozvolila. U svakom slučaju,
da ne filozofiram jer to možemo u beskraj, konačni bilans je da opet tražimo
posao za jednog, PrEdavačica je krenula na obuku za prevodilački kurs,
PrOdavačica ide na kurseve za negu lepote i održava znatiželju EjEnEj na mestu.
U međuvremenu je stigla i licenca za prevođenje u Imigracionoj službi Vlade
Kanade za češki, dok se za srpski još čekaju rezultate testa, pa onda hop na još
jednu obuku! Vidite, svi imamo obuke i PrOdavačica i PrEdavačica i
Prevoditeljka! Ali to je Kanada, ovde je sve drugačije! I to je mart! Em što je
promenljiv, em što me večito baca na sve strane! Ne voli me, ne volim ga. Željno
čekam martovske ide, pa da počne ona veselija polovina marta. Ili još veće
ludilo? A da, ludilo – ovde se već večeras pomera sat na letnje računanje
vremena! A sneg je pao. Hahah! Ma, bar
imam ponovo vremena i štiva za blog. Nastaviće se.
